Janis Caruhis

Caruhis je rođen u Pireju 13. januara 1910, u porodici koja se ubrzo preselila u Atinu. Studirao je na atinskoj Školi lepih umetnosti od 1929. do 1935. kod Konstantinosa Partenisa, a istovremeno je od 1931. radio pored Fotisa Kontoglua, slikara i pisca koji je obnavljao vizantijski ikonopis; od njega je Caruhis naučio ravnu boju, čvrstu konturu i poštovanje prema narodnom slikaru Teofilosu, koji su ostali s njim čitavog života. Godine 1935. otputovao je u Istanbul, a zatim u Pariz, gde je video Matisova dela i upoznao Đakometija i vajara Lorana. Njegova prva samostalna izložba održana je u Atini 1938.

Borio se na albanskom frontu 1940–41. i okupaciju proveo u Atini, slikajući i započinjući dugu saradnju sa Umetničkim pozorištem Karolosa Kuna, za koje je od četrdesetih godina radio scenografije i kostime. Pedesetih i šezdesetih godina naslikao je dela po kojima je najpoznatiji, mornare, vojnike, kafane, i stekao međunarodni ugled; 1958. predstavljao je Grčku na Venecijanskom bijenalu. Iste godine oblikovao je Medeju Marije Kalas u Dalasu, a kasnije, 1961, i njenu Medeju u Epidauru.

Tokom diktature 1967–74. živeo je u Parizu, a konačno se vratio 1980. Godine 1981. pretvorio je svoju kuću u Marusiju, severno od Atine, u Fondaciju i muzej Janisa Caruhisa. Umro je u Atini 20. jula 1989.

Caruhis je pripadao generaciji tridesetih, slikarima i pesnicima koji su se pitali šta bi mogla biti moderna grčka umetnost, a njegov odgovor bio je da pogleda ono što je već postojalo: vizantijske ikone, pozorište senki Karađoz, naivne slike Teofilosa, neoklasične kuće Pireja, igrače zejbekika u tavernama. Sve je to slikao jasnoćom i bojom koje je naučio od Matisa. Omiljena tema bio mu je mladić, u uniformi ili samo u košulji, kako sedi za stolom ili stoji na vratima, prikazan sa otvorenošću prema muškoj lepoti koja je za njegovo vreme bila smela i koja delom objašnjava zašto se njegovo delo danas voli.

Među čuvenim slikama su brojni mornari od tridesetih godina nadalje, vojnici i εύζωνες (evzoni) iz pedesetih, alegorijska serija o mesecima i godišnjim dobima i Καφενείο Νέον (Kafana Neon, 1965–66), veliko platno sa muškarcima koji sede sami pod oštrim svetlom kafane na trgu Omonija. Njegovi akvareli starih kuća Pireja i Atine beleže grad koji se rušio oko njega.

U pozorištu je radio za Kunove postavke Lorke i Tenesija Vilijamsa, za antičku dramu u Epidauru i za operu, a 1977. sam je režirao i scenografski oblikovao Euripidove Τρωάδες (Trojanke), na otvorenom parkingu u centru Atine. Takođe je pisao: Ως στρουθίον μονάζον επί δώματος (Kao usamljeni vrabac na krovu, 1978) i Αγαθόν το εξομολογείσθαι (Dobro je ispovediti se, 1986) okupljaju eseje i sećanja pisane suvim, duhovitim grčkim jezikom.

Muzej Fondacije Janisa Caruhisa u Marusiju, u kući u kojoj je živeo i radio, prikazuje njegove slike, scenografske skice i lične predmete, a Nacionalna galerija u Atini čuva mnoga njegova glavna dela; velika izložba povodom stogodišnjice u Muzeju Benaki 2009–10. privukla je rekordan broj posetilaca. Njegovi mornari i vojnici danas su deo nacionalne slike Grčke, štampani na posterima, koricama knjiga i razglednicama, a njegove scenografije i kostimi za Kuna deo su istorije grčkog pozorišta. Njegova rečenica «Στην Ελλάδα είσαι ό,τι δηλώσεις» (U Grčkoj si ono što izjaviš da jesi) stalno se citira, obično uz smeh, o grčkoj navici da čovek sam sebe izmisli. Onaj ko uči može posetiti muzej u Marusiju, pola sata metroom od centra Atine, i potražiti njegova dela u Nacionalnoj galeriji.

• Pre nego što je studirao moderno slikarstvo, učio je da slika vizantijske ikone u radionici Fotisa Kontoglua i celog života zadržao ravnu boju i čvrstu konturu ikonopisca.
• Oblikovao je Medeju Marije Kalas u Dalasu 1958, i ponovo u antičkom pozorištu u Epidauru 1961.
• Godine 1977. postavio je Euripidove Trojanke na parkingu u centru Atine.
• Naslov njegove knjige «Ως στρουθίον μονάζον επί δώματος» stih je iz Psalama: kao usamljeni vrabac na krovu.