Nikos Kavadijas

Kavadijas je rođen 11. januara 1910. u gradiću kod Harbina u Mandžuriji, gde je njegov otac, rodom sa Kefalonije, vodio trgovinu koja je snabdevala rusku vojsku. Porodica se vratila u Grčku 1914, živela u Argostoliju na Kefaloniji i 1921. nastanila se u Pireju. Dečak je odrastao u velikoj luci, među brodovima i mornarima, i 1928. počeo je da objavljuje pesme u časopisima pod pseudonimom Petros Valhalas. Želeo je da studira medicinu, ali bolest i smrt oca naterali su ga da radi, najpre u brodarskoj kancelariji, a zatim, od 1929, na moru kao palubni mornar.

Godine 1939. stekao je diplomu radio-telegrafiste, i to je ostao njegov posao do kraja života: ασυρματιστής, sam u radio-kabini, kuckao je poruke na teretnim i putničkim brodovima između Pireja, Crvenog mora, Indijskog okeana, Amerike i Dalekog istoka. Borio se na albanskom frontu 1940–41, okupaciju je proveo u Atini, gde se priključio pokretu otpora, i 1944. vratio se na more. Njegovo poslednje putovanje završilo se krajem 1974.

Nikada se nije oženio i između putovanja živeo je u Atini sa porodicom svoje sestre. Nizak, ćelav i blag, prijateljima je bio poznat kao «Marabu», po prvoj knjizi, ili «ο Κόλιας». Iznenada je umro od moždanog udara u Atini 10. februara 1975, nekoliko nedelja pre nego što je izašla njegova treća zbirka.

Kavadijas je za života objavio samo tri knjige poezije, i svaka je kratka. Μαραμπού (Marabu, 1933), nazvana po ružnoj afričkoj rodi, galerija je mornara, ložača, luka i egzotičnih tetovaža, ispričana u rimovanim katrenima snažnog, ljuljajućeg ritma: ložač iz Džibutija koji umire od svog poroka, nož kupljen u Alžiru, Kuro Siwo, topla struja kod Japana. Πούσι (Magla, 1947) mračnija je i gušća, obeležena ratom i godinama na opasnim morima: pesma «Θεσσαλονίκη», napisana tokom noćne straže, seća se izgubljene ljubavi kod kuće; «Federico García Lorca» oplakuje ubijenog španskog pesnika. Τραβέρσο (Traverso, 1975) sabira poslednje pesme. U svima njima more nije odmor, nego posao, zatvor i sudbina, a mornar zna da se na kopnu nikada više neće osećati kao kod kuće.

Njegov jedini roman, Η βάρδια (Straža, 1954), prati jednu noć na komandnom mostu zarđalog teretnjaka u Kineskom moru, gde ljudi drže stražu i pričaju, mornarskim žargonom, o ženama, bolestima, smrti i lukama koje su ostavili za sobom; danas se smatra jednim od najlepših grčkih romana veka. Ostavio je i šaku kratkih proznih tekstova. Njegov jezik meša pomorske i strane reči, imena mesta sa pet kontinenata i jednostavan govor posade, što njegove pesme čini neobično opipljivim: oseća se miris mašinskog ulja i magle. Čuveni stihovi pesme «Mal du départ», o idealnom i nedostojnom ljubavniku dalekih putovanja, sažimaju ceo njegov život.

Put do Kavadijasa vodi preko pesama. Album Tanosa Mikrucikosa Ο Σταυρός του Νότου (Južni krst, 1979), koji su pevali Janis Kutras i drugi, pretvorio je «Θεσσαλονίκη», «Kuro Siwo», «Ένας νέγρος θερμαστής από το Τζιμπουτί» i «Mal du départ» u pesme koje se sviraju na svakom grčkom okupljanju gde neko ima gitaru; drugi album, Γραμμές των οριζόντων (Linije horizonata), usledio je 1991. Njegove pesme nalaze se u školskim antologijama, «Θεσσαλονίκη» je jedna od najpoznatijih pesama o tom gradu, a Η βάρδια preveden je na mnoge jezike. I Kefalonija i Pirej smatraju ga svojim pesnikom, a trgovačka mornarica, čije je radio-telegrafiste učinio besmrtnim, ubraja ga u svoje.

• Rođen je u Mandžuriji, u gradiću kod Harbina, gde je njegov otac sa Kefalonije snabdevao rusku vojsku robom.
• Od 1939. do 1974. radio je kao brodski radio-telegrafista; poezija je nastajala u radio-kabini, između poruka.
• Njegova treća i poslednja zbirka, Τραβέρσο, izašla je 1975, nekoliko nedelja posle njegove smrti.
• Album Južni krst (1979), sa njegovim uglazbljenim pesmama, jedna je od najprodavanijih ploča u istoriji grčke muzike.