Kostas Kristalis

Kristalis je rođen 1868. u Sirakou, kamenom selu visoko u planinama Dzumerka u Epiru, koji je tada još bio deo Osmanskog carstva. Njegovi stanovnici bili su pastiri i zanatlije koji su govorili vlaški i selili stada između letnjih pašnjaka i ravnica, a dečak je odrastao među pesmama, pričama i običajima tog planinskog života. Školovao se u čuvenoj školi Zosimea u Janjini, glavnoj grčkoj školi u oblasti, i rano je počeo da piše poeziju.

Kao mladić objavio je dugu rodoljubivu poemu Αι σκιαί του Άδου (Senke Hada, 1887) o epizodama iz Rata za nezavisnost. Osmanske vlasti smatrale su je opasnom i sud ga je osudio u odsustvu, pa je u januaru 1889. pobegao preko granice u Atinu. Tamo je živeo u siromaštvu, radeći kao slovoslagač u štampariji, kratko kao urednik časopisa Εβδομάς (Nedelja) i najzad kao činovnik Peloponeskih železnica. Objavljivao je pesme i prozu u atinskim časopisima i postao poznat u književnim krugovima, gde su Kostis Palamas i drugi pisci nove generacije cenili njegov svež, narodni glas.

Život u gradu mu nikada nije prijao. Nedostajale su mu planine, čist vazduh i svet pastira, i ta osećanja prožimaju sve što je napisao. Početkom devedesetih godina XIX veka razboleo se od tuberkuloze. Napustio je Atinu i otišao u Artu, blizu zavičaja, nadajući se da će ga promena vazduha spasti, ali je tamo umro u aprilu 1894, sa svega dvadeset šest godina.

Kristalis je pisao u trenutku kada su grčki pesnici prelazili sa zvanične, učene katarevuse na govorni narodni jezik, dimotiki. Njegovo prvo delo, duga poema Αι σκιαί του Άδου (Senke Hada), još koristi stariji stil, ali je ubrzo pronašao sopstveni glas u obliku i ritmu grčke δημοτικό τραγούδι (narodne pesme), naročito epirskih pesama koje je slušao kao dete. Koristi petnaesterac narodnih pesama, jednostavne rime i rečnik pastira: στάνη (tor), τσέλιγκας (glavni pastir), frula, izvor, jelova šuma, orao.

Njegove dve glavne zbirke su Αγροτικά (Seoske pesme, 1891) i Ο τραγουδιστής του χωριού και της στάνης (Pevač sela i tora, 1893). U njima opisuje seoske sabore, svadbe, polazak stada, život pastira na visokim pašnjacima i, iznova i iznova, bol zbog odvojenosti od doma. U pesmama poput Στο σταυραητό (Surom orlu) slobodna ptica planina postaje simbol slobode koju je izgubio u gradu. Pisao je i kratke prozne tekstove o običajima i ljudima Epira, koji danas imaju vrednost kao svedočanstvo nestalog sveta.

Njegova poezija nije složena: njena snaga je u iskrenosti i muzici. Kritičari su ga nazivali mostom između anonimne narodne pesme i moderne poezije na narodnom jeziku Palamasa i njegovog kruga.

Kristalisove pesme o planinama i pastirima odavno se čitaju u grčkim školama, i mnogi Grci pamte po nekoliko stihova iz detinjstva. U njegovom rodnom selu Sirakou, danas zaštićenom tradicionalnom naselju koje posećuju planinari, nalazi se njegov spomenik, a selo neguje uspomenu na njega. Ulice nazvane Κρυστάλλη postoje u Atini, Janjini, Arti i mnogim drugim gradovima. Muzičari su neke njegove pesme komponovali u stilu epirske narodne pesme. Učenik može naglas da pročita neku od njegovih kratkih pesama iz zbirke Αγροτικά: pravilan ritam petnaesterca čini stihove lakim za izgovor, a rečnik planina, životinja i prirode koristan je za svako putovanje po grčkoj unutrašnjosti.

• Morao je da pobegne iz zavičaja oko dvadesete godine jer su osmanske vlasti jednu njegovu pesmu smatrale opasnom.
• U Atini je radio za železničku kompaniju, daleko od planina o kojima je pisao.
• Svoje glavne knjige objavio je za samo tri godine, između 1891. i 1893.
• Umro je sa dvadeset šest godina, mlađi od gotovo svakog drugog poznatog grčkog pesnika.