Teodoros Kolokotronis

Kolokotronis je rođen 3. aprila 1770. u Ramovuniju u Meseniji, na jugozapadu Peloponeza, u porodici klefti, naoružanih odmetnika osmanskih planina, koji su iste godine ratovali u neuspelom Orlovljevom ustanku. Njegovog oca Konstantinosa ubile su osmanske snage 1780, kada je dečak imao deset godina; odrastao je s puškom u ruci i u dvadesetim godinama i sam je bio kleftski kapetan. Godine 1806. Osmanlije su krenule u poteru za kleftima Peloponeza, a on je pobegao na Zakintos na Jonskim ostrvima, gde je služio kao oficir u grčkom puku britanske vojske i naučio ponešto o regularnom ratovanju. Tamo je 1818. pristupio Filiki Eteriji, tajnom društvu koje je pripremalo revoluciju.

U januaru 1821. iskrcao se na Mani, a kada je u martu izbio ustanak, postao je vođa peloponeskih neregularnih snaga. Posle pobeda 1821–22. imenovan je za vrhovnog komandanta, ali su ga građanski ratovi 1824. suprotstavili vladi, pa je 1825. zatočen u jednom manastiru na Hidri; pušten je samo zato što je egipatska vojska Ibrahim-paše upala na Peloponez. Podržavao je Kapodistrijasa, a posle ubistva guvernera suprotstavio se bavarskom namesništvu mladog kralja Otona; 1834. suđeno mu je za izdaju i osuđen je na smrt. Dvojica sudija, Polizoidis i Tercetis, odbila su da potpišu presudu. Oton ga je pomilovao 1835. i postavio za generala i državnog savetnika. Umro je u Atini 4. februara 1843, pošto se vratio kući sa bala u dvoru.

Kolokotronis je dobio rat za nezavisnost na kopnu u njegove prve dve godine. Kod Valtecija su u maju 1821. njegovi ljudi odbili osmanski garnizon Tripolice, a 23. septembra 1821. pao je i sam grad, osmanska prestonica Peloponeza, u ruke Grka, nakon čega je usledio pokolj koji on nije mogao ili nije hteo da zaustavi. Sledećeg leta osmanska vojska od oko 25.000 ljudi pod komandom Dramali-paše umarširala je na Peloponez da uguši ustanak; Kolokotronis ju je pustio da napreduje, spalio iza nje Argosku ravnicu i, kada je od 26. do 28. jula 1822. pokušala da se povuče kroz planinske prolaze kod Dervenakije, uništio ju je. Peloponez više nije bio ozbiljno ugrožen sve do Ibrahimovog dolaska 1825. Protiv Ibrahimovih disciplinovanih egipatskih trupa vodio je gerilski rat i Grcima koji su se pokoravali osvajaču odgovorio je svojim čuvenim «φωτιά και τσεκούρι στους προσκυνημένους» (vatra i sekira onima koji su se poklonili).

Njegovo drugo oružje bile su reči. Godine 1836. izdiktirao je memoare Georgiosu Tercetisu, sudiji koji je odbio da ga osudi; objavljeni 1846. pod naslovom Διήγησις συμβάντων της ελληνικής φυλής (Pripovest o događajima grčkog roda), oni su glas neškolovanog genija, otvorenog, duhovitog i lukavog, i najbolja pojedinačna priča o 1821. iznutra. Dana 8. oktobra 1838. govorio je učenicima atinske gimnazije na Pniksu, brdu na kome se okupljala antička narodna skupština, pričajući im kako je revolucija počela bez vojnika, novca i oružja, i podstičući ih da uče, da ostanu složni i da vole otadžbinu. Govor, odštampan u novinama mesec dana kasnije, i danas se čita u grčkim školama.

Svaki Grk poznaje njegovo lice: bronzanu konjaničku statuu Lazarosa Sohosa (1904) ispred Stare skupštine u ulici Stadiu u Atini, sa kopijom na glavnom trgu Nafpliona, i čuveni šlem iz godina britanske službe, koji se čuva u Nacionalnom istorijskom muzeju u zgradi Stare skupštine. Bio je na novčanici od 5.000 drahmi sve do uvođenja evra. Ulice pod imenom Κολοκοτρώνη prolaze kroz gotovo svaki grad, a njegov govor na Pniksu, koji počinje rečima «Εις τον τόπο τούτο, οπού εγώ πατώ σήμερα», nalazi se u školskim čitankama uz odlomke iz memoara, koje učenik može da pročita u originalu na grčkom Vikizvoru. Na 25. mart, Dan nezavisnosti, školska deca se i dalje oblače kao on, sa šlemom i belom φουστανέλα. Nadimak Γέρος του Μοριά nikome u Grčkoj ne treba objašnjavati.

• Grčki sud ga je osudio na smrt 1834, trinaest godina pošto je zauzeo Tripolicu; dvojica sudija koja su odbila da potpišu presudu i sama su postala nacionalni junaci.
• Jedva je znao da piše; memoare je 1836. izdiktirao Georgiosu Tercetisu, jednom od te dvojice sudija.
• Njegov čuveni šlem uopšte nije grčki: potiče sa uniforme grčkog puka u kome je služio pod Britancima na Jonskim ostrvima.
• Umro je one noći kada se vratio kući sa bala u dvoru kralja Otona, u februaru 1843.