Frida Liappa

Frida Liappa rođena je u Mesiniju 1948. Godine 1965. upisala je studije književnosti na Atinskom univerzitetu i uključila se u studentsku politiku. Tokom vojne diktature, 1968. uhapšena je i zatvorena; presuda je dovela i do isključenja sa univerziteta. Njeno formiranje spajalo je književna interesovanja, političko iskustvo i duboku vezu sa filmovima.

Godine 1972. radila je kao sekretarica režije na filmu Το προξενιό της Άννας (Anina veridba) Pantelisa Voulgarisa. Iste godine režirala je Μετά σαράντα μέρες (Posle četrdeset dana). Godine 1973. otišla je na filmske studije u London, a 1974. vratila se u Grčku. Usledili su drugi filmovi, uz kritiku i učešće u redakciji Σύγχρονος Κινηματογράφος (Savremeni film). Pisanje o filmu i njegovo stvaranje razvijali su se zajedno.

Prvi dugometražni film prikazan je 1981, a sledeći 1986. i 1991. Televizija je bila drugo polje rada, uključujući dokumentarce za ERT. Portret Alki Zei iz 1985. prati sećanja književnice i njen odnos prema knjigama. Liappa je pisala i poeziju i prozu. Umrla je 1994. Različite oblike njenog dela treba sagledati zajedno, izvan samih dugometražnih filmova.

Μια ζωή σε θυμάμαι να φεύγεις (Ceo život te pamtim kako odlaziš, 1977) prati levičarsku novinarku i glumca koji je napustio pozorište u Atini posle diktature. Četrdeset četiri minuta povezuju intimni odnos s političkim razočaranjem i umetničkom nesigurnošću. Grčki filmski arhiv opisuje generaciju zaposlenih žena između javnih obaveza i ličnog života.

Οι δρόμοι της αγάπης είναι νυχτερινοί (Putevi ljubavi su noćni, 1981) usredsređen je na dve sestre i povratak njihovog rođaka. Stan s pogledom na bioskop na otvorenom povezuje zatvoreni dom s drugim platnom. U tadašnjem intervjuu Liappa objašnjava da je neke snove ostavila kao govorno pripovedanje. Razgovor o poetskim i realističkim elementima odnosi se na jezik i izgovaranje grčkih dijaloga.

Ήταν ένας ήσυχος θάνατος (Bila je to tiha smrt, 1986) i Τα χρόνια της μεγάλης ζέστης (Godine velike vrućine, 1991) zaokružuju njene dugometražne filmove. Dokumentarci zahtevaju drugačiju pažnju. U Γυναικεία πορτραίτα: Άλκη Ζέη (Ženski portreti: Alki Zei, 1985), detinjstvo i pozorište tokom okupacije sreću priču o pisanju. Književnost postaje proživljena praksa koju opisuje autorka, a ne samo građa za adaptaciju.

Bioskopska sala u Skladištu D u Solunu nosi ime Liappe. Očuvanje omogućava nova proučavanja: Grčki filmski arhiv restaurisao je Μια ζωή σε θυμάμαι να φεύγεις u 4K, a ERT dokumentuje televizijski rad.

Za B1 vežbu uz podršku otvorite Γυναικεία πορτραίτα: Άλκη Ζέη u arhivu ERT-a. Poslušajte kratak deo uz jezičku pomoć i prepoznajte jednu uspomenu iz detinjstva i jednu informaciju o pisanju. Grčki opis pruža kontekst. Zatim ispričajte svoju uspomenu uz tri smernice: πού, „gde“; με ποιον, „s kim“; τι έκανα, „šta sam radio“. Prilagođeni tekst daje model. Poetski dijalozi dugometražnih filmova ostaju posebno, zahtevnije slušanje.

• Godine 1972. bila je sekretarica režije na Aninoj veridbi.
• Restaurisani film iz 1977. traje 44 minuta; nije dugometražni film.
• ERT portret Alki Zei iz 1985. povezuje detinjstvo s nastankom knjiga.