Antonis Samarakis

Samarakis je rođen u Atini 16. avgusta 1919. Studirao je pravo na Univerzitetu u Atini i 1935, još kao student, zaposlio se u Ministarstvu rada, gde je, uz jedan prekid, radio kao državni službenik do 1963. Taj prekid bila je okupacija: 1944. je dao otkaz, učestvovao u Pokretu otpora, Nemci su ga uhapsili i osudili na smrt, a on je pobegao. To iskustvo jednog čoveka uhvaćenog u mašineriju vlasti postalo je tema svega što je napisao.

Počeo je kasno da objavljuje, sa trideset pet godina, zbirkom priča «Ζητείται ελπίς» (Traži se nada, 1954), a njegov opus ostao je mali: tri zbirke priča i tri romana za pola veka. Mnogo je putovao za Međunarodnu organizaciju rada i druge agencije, naročito po Africi i Bliskom istoku. Kada ga je «Το λάθος» proslavio u inostranstvu, napustio je službu i živeo od pisanja.

U poslednjim decenijama bio je javna ličnost retke vrste: pisac koga su mladi voleli. Od 1989. bio je UNICEF-ov ambasador dobre volje za Grčku, vodio je kampanje protiv droge i bio je inspirator grčkog Omladinskog parlamenta (Βουλή των Εφήβων), koji se prvi put sastao sredinom devedesetih. Umro je 8. avgusta 2003. u Pilosu, nedelju dana pre svog osamdeset četvrtog rođendana, pošto je svoje telo zaveštao Medicinskom fakultetu Univerziteta u Atini.

Priče iz «Ζητείται ελπίς» (1954), «Σήμα κινδύνου» (Signal za opasnost, 1959, kratki roman) i «Αρνούμαι» (Odbijam, 1961, dobitnik Državne nagrade za pripovetku) imaju istu postavu: činovnik, usamljen čovek u kafani, dete, radnik, bezimeni ljudi u gradu koji ih ne vidi. Dogodi se nešto malo, telefonski poziv, pismo, novinski naslov, i to se otvara ka strahu, usamljenosti ili neočekivanom činu dobrote. «Το ποτάμι» (Reka), u kojoj vojnik krši naređenja da bi plivao u reci između dve linije fronta i sreće neprijateljskog vojnika koji čini isto, priča je koju grčki učenici pamte.

«Το λάθος» (Greška, 1965) pretvorio je ovu građu u politički triler. U bezimenoj zemlji kojom vlada Režim, čovek koji sedi u kafani napravi sićušan propust i hapse ga dva agenta. Na dugom putu ka prestonici jedan od agenata ima naređenje da se sprijatelji s njim kako bi se on odao; umesto toga prevagne ljudskost samog agenta, i poslednja «greška» u knjizi nije zatvorenikova nego njegova. Napisan hladnim, gotovo dokumentarnim rečenicama, dve godine pre puča pukovnika 1967, u Grčkoj je čitan kao proročanstvo. Godine 1975. ekranizovao ga je Peter Flajšman sa Mišelom Pikolijem i Ugom Tonjacijem.

Kasnije su usledili «Το διαβατήριο» (Pasoš, 1973), priče napisane pod diktaturom, i roman «Εν ονόματι» (U ime, 1998). Njegov stil se nikada nije menjao: kratke rečenice, ponavljanje, bez metafora, rečnik novina. Jednostavnost je izbor: želeo je obične čitaoce, a ne kritičare, i dobio ih je.

Samarakis je jedan od retkih modernih grčkih prozaista koje učenici zaista čitaju: «Το ποτάμι» i druge priče nalaze se u licejskim antologijama, a «Το λάθος» je često prvi roman za odrasle koji čitaju grčki tinejdžeri, kao što može biti i za onoga ko uči jezik, jer je njegov grčki jednostavan, a radnja te vuče. Izraz «ζητείται ελπίς» izašao je iz knjige i postao ustaljen novinski naslov kad god je Grčka utučena. Omladinski parlament koji je inspirisao i dalje se svake godine sastaje u sali grčkog parlamenta, sa mestima za učenike iz svakog regiona i iz dijaspore. Njegova slava u inostranstvu počiva na Grešci, koja postoji na engleskom, francuskom, nemačkom i desetinama drugih jezika, često na polici sa krimićima, gde stoji pomalo nelagodno.

• «Το λάθος» je 1970. u Francuskoj dobio Grand Prix de Littérature Policière, nagradu za kriminalistički roman, iako je Samarakis insistirao da je to knjiga o ljudskom dostojanstvu.
• Prvu knjigu objavio je sa trideset pet godina, a u narednih pedeset godina tek šačicu drugih; čitav njegov opus staje na jednu kratku policu.
• Svoje telo zaveštao je nauci: posle njegove smrti 2003. predato je, kako je tražio, Medicinskom fakultetu Univerziteta u Atini.
• Greška je poređena sa Kafkom i Orvelom, ali njen Režim nema ni ime, ni ideologiju, ni zemlju, i upravo to ga čini zastrašujućim.