Život
Valaoritis je rođen 1824. na Lefkadi, koja je tada bila deo Jonskih ostrva pod britanskim protektoratom. Njegova porodica bila je bogata i imala je korene u Epiru, na kopnu preko puta – zemlji klefta i Ali-paše koja će ispuniti njegove pesme. Studirao je na Jonskoj akademiji na Krfu, a zatim u Zapadnoj Evropi, u Švajcarskoj, Francuskoj i Italiji, gde je diplomirao pravo. Njegova prva zbirka stihova, Στιχουργήματα (Stihovi), izašla je 1847.
Po povratku na Jonska ostrva ušao je u politiku. Izabran u Jonski parlament pedesetih godina XIX veka, postao je jedan od najrečitijih glasova radikalnog zahteva za ujedinjenje s Kraljevinom Grčkom, protiv britanske vlasti, a kada su ostrva konačno pripojena Grčkoj 1864, sedeo je kao poslanik u grčkom parlamentu u Atini, čuven po vatrenim govorima.
U poslednjim godinama sve se više povlačio iz javnog života na Maduri, malo zeleno ostrvce kod istočne obale Lefkade koje je pripadalo njegovoj porodici. Tamo je radio na Φωτεινός, poemi koju je smatrao svojom najboljom, i tamo je provodio vreme među maslinama, čamcima i ribarima. Umro je 1879, ostavivši Φωτεινός nedovršenim.
Dela
Valaoritis je pisao posle Solomosa i Kalvosa i, kao i oni, želeo je nacionalnu poeziju za novu grčku državu, ali je njegov glas glasniji i teatralniji. Izabrao je narodni grčki, živi jezik naroda, u vreme kada su mnogi pisci u Atini davali prednost učenoj katarevusi, i ispunio je svoje stihove slikama i ritmovima δημοτικά τραγούδια, narodnih pesama klefta: orlovi, stene, planinski izvori, crna odeća i junačke smrti.
Njegove teme su borbe Grka protiv osmanske vlasti. Κυρά Φροσύνη (Gospa Frosini, 1859) priča priču o ženi iz Janjine udavljenoj u jezeru zajedno s drugim ženama po naredbi Ali-paše 1801. Αθανάσιος Διάκος (1867) prati đakona koji se borio kod mosta Alamana 1821. i bio surovo pogubljen nakon zarobljavanja. Αστραπόγιαννος (Astrapojanos, 1867) je balada o jednom kleftu i njegovom vernom drugu. Njegova zbirka Μνημόσυνα (Pomeni, 1857) odala je počast palima u borbi.
Φωτεινός, objavljen posle njegove smrti, premešta priču u srednji vek: siromašni seljak s Lefkade diže se protiv stranih gospodara ostrva. Njegov jednostavniji, oštriji jezik mnogi kritičari smatraju najboljim što je napisao.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Na Lefkadi je Valaoritis veliki čovek ostrva: njegov kip stoji u gradu, ostrvce Maduri s njegovom kućom vidi se s obalskog puta kod Nidrija, a lokalne kulturne manifestacije nose njegovo ime. Ulice nazvane Βαλαωρίτου postoje u Atini, Solunu i mnogim drugim gradovima. Grčki školski udžbenici dugo su sadržali odlomke iz njegovih pesama, među njima «Ο βράχος και το κύμα» (Stena i talas), a njegovo ime je vezano za proslave revolucije 25. marta. Za učenika je dobar početak da pročita narodnu pesmu o Atanasiju Đakosu, a zatim nekoliko stihova iz Valaoritisove poeme o istom junaku. Njegov praunuk Nanos Valaoritis (1921–2019) postao je poznat nadrealistički pesnik.
Da li ste znali?
- Poslednje godine proveo je na Maduriju, sićušnom privatnom ostrvcu kod Lefkade koje i danas pripada njegovoj porodici.
- Kao poslanik bio je jedan od najjačih glasova za ujedinjenje Jonskih ostrva s Grčkom, ostvareno 1864.
- Njegova nedovršena poema Φωτεινός ne odvija se 1821, već u srednjem veku.
- Savremeni nadrealistički pesnik Nanos Valaoritis bio je njegov praunuk.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Στιχουργήματα | Stihovi | 1847 |
| Μνημόσυνα | Pomeni | 1857 |
| Κυρά Φροσύνη | Gospa Frosini | 1859 |
| Αθανάσιος Διάκος | Atanasije Đakos | 1867 |
| Αστραπόγιαννος | Astrapojanos | 1867 |
| Φωτεινός | Fotinos (nedovršen, posthumno) |
Iz dela
Slike u javnom domenu sa Vikimedijine ostave.
Stih koji vredi zapamtiti
«Μέριασε βράχε να διαβώ!» το κύμα ανδρειωμένο / λέγει στην πέτρα του γυαλού θολό, μελανιασμένο.
«Meriase vrache na diavo!» to kyma andreiomeno / legei stin petra tou gyalou tholo, melaniasmeno.
„Skloni se, steno, da prođem!” kaže osmeljeni talas, / mutan i modar kao modrica, kamenu obale.
