Život
Dženi Mastoraki rođena je u Atini 21. februara 1949. Studirala je vizantijsku i srednjovekovnu književnost na Univerzitetu u Atini od 1967. do 1972. Njeni rani tekstovi pojavili su se za vreme vojne diktature i pripadaju književnom sazvežđu generacije sedamdesetih. Ti mladi pisci preispitivali su nasleđeni društveni jezik i običaje, bez jedinstvenog programa ili istog pesničkog glasa.
Pesme su izašle u Antiantologiji Dimitrisa Jatropulosa 1971. Prva zbirka, Διόδια (Putarine), usledila je 1972. kod Kedrosa, pošto su tekstovi zainteresovali Janisa Ricosa i izdavačicu Nanu Kalijanesi. Ricos je odabrao naslov. Za života su objavljene još tri pesničke knjige, poslednja Μ’ ένα στεφάνι φως (S vencem svetlosti) 1989. Uz poeziju, prevođenje je postalo trajna profesionalna i stvaralačka delatnost, obuhvatajući romane, pozorište i dečju književnost.
Selindžera je prvi put čitala 1968, Lovca u žitu prevela 1977, a novoj verziji se vratila 2014. Prevodila je i Kanetija, Bela, Klajsta, Lorku i Pintera. Ministarstvo kulture dodelilo joj je Veliku književnu nagradu za 2020, objavljenu u julu 2021. Umrla je 30. jula 2024; izdanja i arhivske emisije nastavljaju da obnavljaju susret sa njenim delom.
Dela
Διόδια (Putarine, 1972) kratkim pesmama preispituje istrošeni jezik i pretpostavke posleratnog društva. Το σόι (Rodbina, 1978) ta pitanja unosi u porodicu: privrženost, zaštita i autoritet ne slažu se uvek lako. Pesma Περίληψη (Sažetak), zastupljena u školskim antologijama, pretvara majčinsku zaštitu u uznemirujuće slike sna, snova i zatvaranja. Njen glas treba čitati kao pesničku tvorevinu, ne kao neposredan porodični zapis.
Ιστορίες για τα βαθιά (Priče iz dubina, 1983) proširuje ulogu mita, nasleđenih priča i proznog toka. Μ’ ένα στεφάνι φως (S vencem svetlosti, 1989) nastavlja snažan razgovor sa pesničkom tradicijom, uključujući Solomosa. Promene oblika i ritma povezuju naizgled običan jezik sa mračnijim i nestabilnim svetovima. Četiri zbirke čine sažet, ali promenljiv opus.
Prevod je pažnji prema glasu dao drugo okruženje. Vraćajući se Selindžeru, Mastoraki je iznova razmotrila žargon i naslov, umesto da raniju verziju smatra nepromenljivom. U aprilu 2026. Agra je izdala Κι όλα τα κακά σκορπά... (I rasipa sva zla...), samostalno posthumno izdanje teksta napisanog 2001. i prvi put objavljenog u časopisu 2002, uz pogovor Dionisisa Kapsalisa. Ono proširuje razgovor između proze, straha, mita i pesničkog ritma.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Mastoraki ostaje u školskim antologijama, pozorišnim prevodima i ERT snimcima njenih čitanja. Počnite od naslova Το σόι (Rodbina), pa potražite Rečnik standardnog savremenog grčkog na portalu Centra za grčki jezik. Uporedite το σόι sa οι συγγενείς: oba izraza mogu obuhvatiti rođake izvan jednog domaćinstva, ali σόι ima prisniji, razgovorni ton. Napišite Την Κυριακή θα δω τους συγγενείς μου, zatim zamenite imeničku grupu sa το σόι μου. Recite kome biste uputili svaku rečenicu. Ova vežba B1 istražuje registar, ključno pitanje njenih prevoda; cela pesma zahteva dodatnu pomoć oko slika i konteksta.
Da li ste znali?
- Janis Ricos odabrao je naslov prve zbirke Διόδια.
- Selindžerov roman prevela 1977. i ponovo 2014.
- Velika književna nagrada za 2020. objavljena je u julu 2021.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Διόδια | Putarine | 1972 |
| Το σόι | Rodbina | 1978 |
| Ιστορίες για τα βαθιά | Priče iz dubina | 1983 |
| Μ’ ένα στεφάνι φως | S vencem svetlosti | 1989 |
| Κι όλα τα κακά σκορπά... | I rasipa sva zla... — samostalno posthumno izdanje | 2026 |
Stih koji vredi zapamtiti
Η αλήθεια είναι ότι ξαναγυρίζω σε παλιές μου μεταφράσεις όποτε χρειαστεί, αλλά χωρίς να το δηλώνω.
I alítheia eínai óti xanagyrízo se paliés mou metafráseis ópote chreiasteí, allá chorís na to dilóno.
Istina je da se vraćam svojim starim prevodima kad god treba, ali to ne objavljujem.
