Život
Kun je rođen 13. septembra 1908. u Bursi (Prusi) u Maloj Aziji, od oca nemačkog porekla i majke Grkinje, i odrastao je u Carigradu, gde je pohađao američki Robert koledž. Posle godinu dana na Sorboni došao je 1929. u Atinu da predaje engleski na Atinskom koledžu, i upravo je sa svojim učenicima prvi put režirao: Aristofanove Ptice, Žabe i Kiklopa u školskom vrtu, igrane pod maskama i u narodnim nošnjama. Godine 1934. sa slikarom Janisom Caruhisom i glumcem Dionisisom Devarisom osnovao je kratkovečnu Λαϊκή Σκηνή (Narodnu scenu), gde je postavio kritsku tragediju Ερωφίλη i Euripidovu Alkestidu u stilu koji je nazivao «grčkim narodnim ekspresionizmom».
U jesen 1942, usred nemačke okupacije i gladi, otvorio je Θέατρο Τέχνης Ibzenovom Divljom patkom i trupom nepoznatih mladih glumaca koji su bili i njegovi učenici, među njima i mlada Melina Merkuri. Pozorište je zatvoreno zbog nedostatka novca 1949, a kada je ponovo otvoreno 1954, bilo je to u Υπόγειο, podrumu ispod pasaža Orfeas u ulici Pesmazoglu, sto pedeset mesta oko gole scene, koji je ostao njegov dom i simbol.
Nastavio je da radi i tokom diktature 1967–74, kada je publika njegove postavke Aristofana čitala kao činove otpora, i umro je u Atini 14. februara 1987. Umetničko pozorište, njegova škola i dve scene, Υπόγειο i zgrada u ulici Friniju u Plaki, nastavljaju pod imenom Θέατρο Τέχνης Καρόλου Κουν.
Dela
Kunovo prvo dostignuće bilo je to što je doveo dvadeseti vek na grčku scenu. Umetničko pozorište dalo je Grčkoj prvog Pirandela, Lorku i Tenesija Vilijamsa; njegov Tramvaj zvani želja iz 1949, sa Merkuri kao Blanš i muzikom Manosa Hadžidakisa, uključujući pesmu «Χάρτινο το φεγγαράκι», prekretnica je atinskog pamćenja. Pedesetih i šezdesetih godina došli su Breht, Jonesko, Beket i Pinter, u izvođenju ansambla koji je zajedno radio i učio, kao odgovor na zvezdani sistem komercijalnog pozorišta. Njegovo drugo dostignuće bila je grčka dramska književnost: 1957. postavio je Η αυλή των θαυμάτων (Dvorište čuda) nepoznatog Jakovosa Kambanelisa, komad koji je utemeljio modernu grčku dramu, a zatim je afirmisao Lulu Anagnostaki, Dimitrisa Kehaidisa i druge.
Treće je bio Aristofan. Njegove Όρνιθες (Ptice) u Odeonu Iroda Atika u avgustu 1959, u prevodu Vasilisa Rotasa, s muzikom Hadžidakisa, scenografijom i kostimima Caruhisa i koreografijom Zuzu Nikoludi, tretirale su komediju kao živu narodnu svetkovinu, s vizantijskim pojanjem i gestovima iz pozorišta senki. Sveštenik parodiran u stilu pravoslavne liturgije izazvao je skandal; ministar Konstantinos Cacos zabranio je dalja izvođenja posle premijere. Obnovljena 1960, predstava je 1962. osvojila prvu nagradu na Pozorištu nacija u Parizu i decenijama gostovala. Usledili su Πέρσες (Persijanci, London 1965), Βάτραχοι, Αχαρνής, Οιδίπους Τύραννος i Βάκχες, a njegov način igranja antičkih dela, horski, muzički, ukorenjen u narodnom obredu a ne u mermeru, postao je grčki način.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Siđite niz stepenice u Υπόγειο u ulici Pesmazoglu ili uđite u Umetničko pozorište u ulici Friniju u Plaki i nalazite se u Kunovoj kući; trupa i dramska škola i dalje nose njegovo ime, a njeni diplomci, od Jorgosa Lazanisa, Mimisa Kujumdzisa i Reni Pitaki do današnjih televizijskih glumaca, u Grčkoj se jednostavno opisuju kao «από το Θέατρο Τέχνης». Njegove Ptice obnavljane su iznova i iznova, a Hadžidakisova muzika za njih postoji na ploči. Odlomak iz Kambanelisovog Dvorišta čuda, koga je on otkrio, čita se u liceju. Njegova sabrana predavanja i spisi izašli su pod naslovom Κάνουμε θέατρο για την ψυχή μας (Pravimo pozorište za svoju dušu, 1987), naslovom koji grčki pozorišni ljudi citiraju kao kredo.
Da li ste znali?
- Njegove prve režije bile su školske predstave: Aristofan sa dečacima Atinskog koledža početkom tridesetih, pod maskama i u narodnim nošnjama.
- Umetničko pozorište otvoreno je 1942, tokom gladi pod okupacijom, Ibzenovom Divljom patkom i trupom učenika.
- Ptice iz 1959. grčka vlada zabranila je posle jedne jedine predstave, a tri godine kasnije osvojile su prvu nagradu na Pozorištu nacija u Parizu.
- Njegov Tramvaj zvani želja iz 1949. podario je Grčkoj jednu od najomiljenijih pesama, Hadžidakisovu «Χάρτινο το φεγγαράκι», koju je pevala Melina Merkuri kao Blanš.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Ίδρυση του Θεάτρου Τέχνης (Η αγριόπαπια του Ίψεν) | Osnivanje Umetničkog pozorišta, otvorenog Ibzenovom Divljom patkom | 1942 |
| Λεωφορείον ο Πόθος | Tramvaj zvani želja (s Melinom Merkuri, muzika Hadžidakis) | 1949 |
| Η αυλή των θαυμάτων | Dvorište čuda (Jakovos Kambanelis, praizvedba) | 1957 |
| Όρνιθες | Aristofanove Ptice (zabranjene u Atini, prva nagrada u Parizu 1962) | 1959 |
| Πέρσες | Eshilovi Persijanci (Svetska pozorišna sezona u Londonu) | 1965 |
| Κάνουμε θέατρο για την ψυχή μας | Pravimo pozorište za svoju dušu (sabrani spisi) | 1987 |
Iz dela
Slike u javnom domenu sa Vikimedijine ostave.
Stih koji vredi zapamtiti
Δεν κάνουμε θέατρο για το θέατρο. Δεν κάνουμε θέατρο για να ζήσουμε. Κάνουμε θέατρο για να πλουτίσουμε τους εαυτούς μας, το κοινό που μας παρακολουθεί.
Den kanoume theatro gia to theatro. Den kanoume theatro gia na zisoume. Kanoume theatro gia na ploutisoume tous eaftous mas, to koino pou mas parakolouthei.
Ne pravimo pozorište radi pozorišta. Ne pravimo pozorište da bismo zaradili za život. Pravimo pozorište da bismo obogatili sebe i publiku koja nas gleda.
