Teofilos Hadzimihail

Teofilos je rođen oko 1870. u Variji, selu tik uz Mitilenu na ostrvu Lezbosu, u siromašnoj porodici; priča se da mu je otac bio obućar, a deda po majci ikonopisac. Malo je išao u školu, bio je levoruk i stidljiv, i od detinjstva je crtao po svemu što bi našao. Kao mladić otišao je u Smirnu, gde je po predanju neko vreme radio kao vratar u grčkom konzulatu i počeo da slika.

Oko 1897. prešao je u kopnenu Grčku i nastanio se u kraju oko Volosa i planine Pelion, gde je ostao tridesetak godina. Nije posedovao gotovo ništa i živeo je od slikanja: trgovac ili seljak dao bi mu hranu, malo novca ili mesto za spavanje, a Teofilos bi prekrio zid kuće, kafane ili mlina bitkama, svecima, pejzažima i portretima. Uvek je nosio fustanelu, nabranu suknju boraca iz 1821, a o praznicima je priređivao sopstvene istorijske povorke, preobučen u Aleksandra Velikog, sa seoskom decom kao svojom vojskom. Mnogi su ga smatrali bezazlenim čudakom.

Godine 1927. vratio se na Lezbos. Tamo ga je oko 1929. otkrio Stratis Elefteriadis, izdavač i likovni kritičar rođen u Mitileni i slavan u Parizu pod imenom Terijad, koji mu je dao platno, boje i porudžbine i otkupljivao njegova dela. Teofilos je umro u Variji marta 1934, pre pariskih izložbi, krunisanih onom u Luvru 1961, koje su njegovo ime pročule u inostranstvu.

Teofilos je slikao ono o čemu su Grci pevali i pričali. Omiljene teme bili su mu junaci rata za nezavisnost, Kolokotronis, Atanasios Dijakos, Kacandonis i Markos Bocaris, prikazani u fustaneli usred bitke, i Aleksandar Veliki, koga je slikao iznova i iznova kao grčkog narodnog junaka sa sjajnim šlemom. Pored njih stavljao je prizore iz speva Ερωτόκριτος (Erotokritos), Adama i Evu, antičke bogove i običan život koji je video oko sebe: žetve, ribare, pastire, igrače, svadbu, pekara kraj peći, a iza njih ostrva i planine Grčke.

Njegov stil naziva se naivnim ili narodnim jer nikada nije naučio pravila akademskog slikarstva: nema perspektive, figure su u plošnim, jarkim bojama, svaki list i svaki cvet nacrtani su zasebno, a često stoji i rukom ispisan natpis koji objašnjava ko je ko. Pa ipak, njegov osećaj za boju i kompoziciju je siguran, a njegove slike imaju neposrednost vizantijskih ikona i vezenih šara seoske nošnje, koje su bile njegove prave škole. Najveće sačuvano delo je skup zidnih slika koje je 1912. naslikao u kući Janisa Kondosa u Anakasiji, iznad Volosa, koja je danas muzej. Većina njegovih zidnih slika na Pelionu okrečena je ili izgubljena, a ono što danas imamo uglavnom su prenosiva dela na platnu, drvetu i kartonu koja je poslednjih godina radio za Terijada.

Dva muzeja su mu posvećena. Muzej Teofilos u Variji, koji je podigao Terijad i koji je otvoren 1965. blizu slikarevog rodnog mesta, čuva oko 85 njegovih slika; nekoliko koraka dalje stoji Muzej Terijad, a u Anakasiji kod Volosa može se posetiti Kondosova kuća sa zidnim slikama iz 1912. na njenim zidovima. Slavu su mu doneli pesnici: Odiseas Elitis napisao je esej Ο ζωγράφος Θεόφιλος (Slikar Teofilos), a o njemu je pisao i Jorgos Seferis, obojica 1947, i posle njih Teofilos je postao uzor izvorno grčkog načina gledanja. Njegove slike pojavljuju se u školskim knjigama, na plakatima i poštanskim markama, a njegov Aleksandar, njegov Erotokritos i njegovi seljaci koji igraju u kolu spadaju među najomiljenije slike moderne Grčke.

• Nikada nije imao atelje: najveći deo njegovog životnog dela naslikan je neposredno na zidovima kafana, radnji, mlinova i kuća u zamenu za hranu i postelju.
• Svakog dana je nosio fustanelu, a o praznicima se oblačio kao Aleksandar Veliki i predvodio seosku decu u tobožnjim bitkama.
• Njegova dela izložena su u Luvru u Parizu 1961, zahvaljujući Terijadu, izdavaču Matisa i Pikasa, koji je bio iz istog grada.
• Kuća koju je oslikao u Anakasiji 1912. i danas stoji i može se obići kao muzej.