Grigorios Ksenopulos

Ksenopulos je rođen u Carigradu 9. decembra 1867, ali mu je porodica bila sa Zakintosa i on je odrastao na ostrvu, čiji aristokrati, seljaci, dijalekt i ogovaranja ispunjavaju njegove najbolje knjige. Godine 1883. došao je u Atinu da studira fiziku i matematiku na univerzitetu; studije nikada nije završio, jer je već počeo da piše i objavljuje. Njegov prvi roman, Ο άνθρωπος του κόσμου (Čovek od sveta), izašao je 1888, kada mu je bilo dvadeset godina, i od tada je živeo od pera kao novinar, kritičar, urednik i romanopisac, pišući roman u nastavcima za novine gotovo svake godine svog života.

Godine 1896. postao je glavni urednik časopisa Η Διάπλασις των Παίδων (Vaspitanje dece), ilustrovanog dečjeg časopisa koji je 1879. osnovao Nikolaos Papadopulos, i vodio ga je do 1948. Svake nedelje odgovarao je na pisma čitalaca i pisao ćaskavo «Atinsko pismo» potpisano Φαίδων, koje se završavalo rečima «Σας ασπάζομαι» (Grlim vas); pola veka su grčka deca, među njima i većina pisaca narednih generacija, odrastala uz njega. Godine 1927. osnovao je književni časopis Νέα Εστία, koji izlazi i danas.

U Atinsku akademiju izabran je 1931, a 1934. postao je prvi predsednik Društva grčkih književnika. Još 1903. bio je prvi atinski kritičar koji je pisao o nepoznatom pesniku iz Aleksandrije, Konstantinosu Kavafisu. Memoare je objavio pod naslovom Η ζωή μου σαν μυθιστόρημα (Moj život kao roman) 1938–39, a umro je u Atini 14. januara 1951.

Ksenopulos je pisao dve vrste proze. Trajne su zakintske knjige. Μαργαρίτα Στέφα (1893) bio je njegov prvi roman o ostrvskom životu. Ο κόκκινος βράχος (Crvena stena, 1905) ljubavna je priča Fotini Santri, smeštena među plemićke porodice ostrva, koja se završava kod crvene litice nad morem po kojoj knjiga nosi ime. Στέλλα Βιολάντη (Stela Violanti), napisana 1901. i prerađena u dramu 1909, njegovo je remek-delo u malom: Stela, ćerka bogatog zakintskog trgovca, piše ljubavno pismo mladiću koga njen otac prezire; kad se za pismo sazna, otac je zaključava u ostavu dok ne zatraži oproštaj, a ona radije umire nego da prizna da je pogrešila. Drama Ο Πόπολαρος (Pučanin, 1933) suprotstavlja zakintskog seljaka ostrvskom plemstvu.

Atinski romani su društvene panorame na način Balzaka i Zole, koje je pažljivo čitao. Trilogija Πλούσιοι και φτωχοί (Bogati i siromašni, 1919), Τίμιοι και άτιμοι (Pošteni i nepošteni, 1921) i Τυχεροί και άτυχοι (Srećni i nesrećni, 1924) prati porodice koje se penju i spuštaju društvenom lestvicom međuratne Atine. Za scenu je napisao Το μυστικό της Κοντέσσας Βαλέραινας (Tajna grofice Valeraine, 1904), Ψυχοσάββατο (Zadušna subota, 1911) i Φοιτηταί (Studenti, 1919), i bio je među prvima u Grčkoj koji su branili Ibzena. Njegov grčki je gladak, savremen narodni jezik, mnogo pre nego što je narodni jezik postao zvaničan, i to je jedan od razloga što se i vek kasnije tako lako čita.

Στέλλα Βιολάντη čita se u grčkoj srednjoj školi, a «Στέλλα Βιολάντη» postalo je sinonim za ćerku koja prkosi ocu; delo je mnogo puta ekranizovano i postavljano na scenu. Fraza «Σας ασπάζομαι, Φαίδων» i dalje izmami osmeh starijim Grcima, a Η Διάπλασις των Παίδων pamti se kao časopis koji je oblikovao čitaoce od 1880-ih do 1940-ih godina, od kojih su mu mnogi slali svoje prve stihove. U gradu Zakintosu njegova kuća u ulici Gaita danas je Muzej Ksenopulosa, sa pisaćim stolom i rukopisima na spratu i dečjom bibliotekom u prizemlju. Νέα Εστία, časopis koji je osnovao, najstariji je grčki književni časopis koji još izlazi. Njegovi romani vratili su se u knjižare i besplatno su dostupni na internetu, u javnom domenu od 2022.

• Godine 1903. objavio je «Ένας ποιητής» (Jedan pesnik), prvi članak u Atini o Konstantinosu Kavafisu, tada nepoznatom van Aleksandrije.
• Svoje nedeljno pismo deci potpisivao je sa «Φαίδων» više od pedeset godina, od 1896. do 1948.
• Νέα Εστία, koju je osnovao 1927, izlazi od tada bez prekida.
• Njegovi memoari nose naslov Η ζωή μου σαν μυθιστόρημα, «Moj život kao roman», prikladan naslov za čoveka koji ih je napisao osamdesetak.