Marija Polidouri

Marija Polidouri rođena je 1. aprila 1902. u Kalamati, na Peloponezu, kao ćerka nastavnika književnosti; porodica se selila sa njegovim premeštajima u Gitio i Filijatru. Bila je pametna i nemirna, počela je da objavljuje pesme još kao učenica, a sa šesnaest godina već je radila kao službenica u prefekturi Mesenije. Godine 1920. oba roditelja su joj umrla u razmaku od nekoliko nedelja. Sledeće godine prešla je u prefekturu Atike u Atini i upisala pravni fakultet, više iz ambicije nego iz želje da postane pravnica.

U kancelariji je 1922. upoznala kolegu, pesnika Kostasa Kariotakisa. Zaljubili su se; on je imao dvadeset pet godina, ona dvadeset. Za nekoliko meseci Kariotakis je saznao da ima sifilis i prekinuo je vezu, ne rekavši joj zašto. Povređena i zbunjena, Polidouri se verila sa jednim advokatom, raskinula veridbu, napustila studije i državnu službu i upisala dramsku školu, nakratko nastupivši na sceni. Godine 1926. otišla je u Pariz, gde je učila krojački zanat i živela u siromaštvu; tamo je obolela od tuberkuloze.

Vratila se u Atinu 1928. i smeštena je u sanatorijum Sotirija, veliku bolnicu za tuberkulozu na padinama Himeta. U julu iste godine Kariotakis se ubio iz pištolja u Prevezi. Polidouri, koja ga nikada nije prestala voleti, izlila je ostatak života u dve tanke knjige i jedan dnevnik. Umrla je u jednoj atinskoj klinici 29. aprila 1930, u dvadeset osmoj godini.

Dve zbirke Polidouri, Οι τρίλλιες που σβήνουν (Treperenja koja gasnu, 1928) i Ηχώ στο χάος (Eho u haosu, 1929), obe su štampane dok je bila u sanatorijumu, i gotovo svaka pesma u njima obraća se nekome ko je odsutan: mrtvim roditeljima, izgubljenom voljenom, samoj smrti, koju opisuje kao mladoženju koji dolazi po nju. Jezik je narodni i muzikalan, sa pravilnom rimom i metrom, a ton je mešavina mladalačke zanesenosti i bistre tuge kakvu nijedan drugi grčki pesnik dvadesetih godina sasvim nema. Kritičari njenog vremena svrstali su je, zajedno sa Kariotakisom, u «generaciju dvadesetih», pesnike razočaranja posle maloazijske katastrofe 1922; ali tamo gde je Kariotakis ironičan, Polidouri je nezaštićeno otvorena.

Njena najpoznatija pesma, «Μόνο γιατί μ' αγάπησες» (Samo zato što si me voleo), izvrće uobičajeni poredak ljubavne poezije: ona peva, kaže, ne zato što je lepa ili darovita, nego samo zato što je nekada bila voljena, a ta ljubav joj je dala glas i razlog da postoji. Druge poznate pesme su Σ' αγαπώ (Volim te), Γιατί σ' αγάπησα (Zato što sam te volela) i pesme Kariotakisu posle njegove smrti. Njen dnevnik iz sanatorijuma i prozni tekst Ημερολόγιο (Dnevnik) pokazuju isti glas u jednostavnoj prozi, bez sentimentalnosti pred bolešću i smrću. Posle njene smrti pesme su, zajedno sa neobjavljenim delima, sakupljene u jedan tom Άπαντα (Sabrana dela).

Polidouri i Kariotakis su veliki ukleti književni par Grčke, a njihova priča ispričana je u romanima i televizijskim dramama. Njene pesme čitaju se na časovima književnosti u gimnaziji i liceju uz njegove, a «Μόνο γιατί μ' αγάπησες» nekoliko puta je komponovana; pevane verzije nalaze se na svim striming servisima i najlakši su način da je upoznate. U Kalamati, njenom rodnom gradu, jedna ulica nosi njeno ime, tu stoji i njena bista, a grad joj je posvetio posebnu salu. Bolnica Sotirija u Atini, gde je napisala svoju drugu knjigu, i danas je glavna bolnica za bolesti grudnog koša u zemlji. Njene sabrane pesme su javno dobro i mogu se besplatno čitati na internetu, što je čini jednom od prvih pesnikinja koje učenik može da pročita u celini.

• Ona i Kariotakis upoznali su se kao kolege u prefekturi Atike u Atini 1922; oboje su bili državni službenici koji su posle posla pisali poeziju.
• Obe njene zbirke objavljene su dok je bila pacijentkinja u sanatorijumu za tuberkulozu Sotirija.
• Njena smrt 29. aprila 1930. usledila je manje od dve godine posle Kariotakisovog samoubistva u Prevezi u julu 1928.
• Objavljivala je pesme još kao učenica u Kalamati, a sa šesnaest godina radila je kao državna službenica.