Spiros Melas

Melas je rođen 13. januara 1882. u Nafpaktosu, malom lučkom gradu na Korintskom zalivu, Evropljanima poznatom kao Lepanto. Detinjstvo i mladost proveo je u raznim grčkim gradovima; porodica se na kraju nastanila u Pireju, a posle očeve smrti morao je da radi da bi je izdržavao. Prve korake u novinarstvu napravio je u pirejskom listu Φωνή του Πειραιά (Glas Pireja) i nikada zaista nije napustio štampu: decenijama je pisao reportaže, hronike i polemičke članke za atinske listove kao što su Ακρόπολις i Άστυ, a poslednjih godina za Ελευθερία (1957–1966). Bio je jedan od osnivača Saveza novinara Atine (ΕΣΗΕΑ) i bio je poznat po oštrom, borbenom i živopisnom stilu.

Istovremeno je pisao za pozorište. Njegovu prvu dramu, Ο γιος του ίσκιου (Sin senke), postavila je 1907. trupa Eftihiosa Vonaserasa, u vreme kada je Atina otkrivala modernu dramu Ibzena i njegovih sledbenika, a u narednim decenijama prešao je od drame na komediju i istorijske komade. Između dva rata bio je jedna od poznatih figura pozorišnog života prestonice, kao autor, kritičar i polemičar.

Otprilike od 1930. sve se više okretao istoriji, pišući popularne biografije ljudi iz 1821. živim stilom pre novinara nego akademika. Njegov ugled književnika priznala je Atinska akademija, koja ga je 1936. svečano primila za novog člana; 1959. bio je njen predsednik. Pisao je do duboke starosti i umro je u Atini 2. aprila 1966.

Melasovi rani komadi pripadaju novom grčkom pozorištu ideja iz 1900-ih i 1910-ih: Ο γιος του ίσκιου (1907) i Το άσπρο και το μαύρο (Belo i crno, 1913), koju je postavila trupa velike glumice Kiveli.

Najširu publiku pronašao je komedijom. Ο μπαμπάς εκπαιδεύεται (Tata ide u školu), prvi put izvedena 1935, izgrađena je oko Prokopisa, jednostavnog, naivnog oca koji iz ljubavi prema sinu zapostavlja sopstvene interese, pa i sopstveni život; njen humor izvire iz njegove nevinosti i spontanosti. Postala je miljenica grčkih pozornica, Narodno pozorište ju je obnovilo 1954, a ekranizovana je 1953. Njegov kasni komad Ο βασιλιάς και ο σκύλος (Kralj i pas, 1953) prikazuje čuveni susret Aleksandra Velikog i Diogena Kinika, osvajača sveta i filozofa koji ga moli samo da mu se skloni sa sunca.

Njegovo istorijsko pisanje možda je njegovo najtrajnije delo. Ο γέρος του Μωριά (Starac sa Moreje, 1931, dva toma), životopis Teodorosa Kolokotronisa, pripoveda o revoluciji tempom romana i bojama novinske reportaže. Iste godine objavio je životopis admirala Miaulisa, a usledile su mnoge slične knjige, sve do Φιλικοί: οι πρόδρομοι του '21 (Filiki: preteče 1821, 1960). Napisao je i dramu Παπαφλέσσας (Papaflesas, 1937), o vatrenom svešteniku koji je pao kod Manijakija 1825.

Za današnjeg učenika najlakša vrata ka Melasu jeste film iz 1953. po Ο μπαμπάς εκπαιδεύεται, crno-bela grčka komedija iz pedesetih. Njegove biografije junaka iz 1821. i dalje se pojavljuju u antikvarijatima i novim izdanjima, a tokom većeg dela XX veka oblikovale su popularnu sliku Kolokotronisa kao «ο Γέρος του Μωριά» (Starac sa Moreje). Istorije novogrčkog pozorišta ubrajaju ga među dramske pisce koji su doneli dramu ideja na grčku scenu, a njegovo ime vezuje se za Nafpaktos, grad u kom je rođen.

• Uporedo sa karijerom dramskog pisca, više od pola veka radio je kao aktivni novinar.
• Njegova komedija Tata ide u školu (prvi put izvedena 1935) ekranizovana je 1953.
• Njegova jednočinka Kralj i pas prikazuje susret Aleksandra Velikog i Diogena.
• Primljen je u Atinsku akademiju 1936, a 1959. bio je njen predsednik.