Sapfo

Gotovo sve što znamo o Sapfinom životu potiče iz njenih sopstvenih fragmenata i od mnogo kasnijih, nepouzdanih pisaca. Rođena je oko 630. godine p. n. e. na Lezbosu, bilo u Eresu na zapadu ostrva, bilo u Mitileni, njegovom glavnom gradu, u aristokratskoj porodici. Pesme pominju kćer Kleidu i tri brata, među njima Haraksa, trgovca koji je trgovao u Egiptu i koga ona kori u takozvanoj Pesmi o braći, i Lariha, mladog peharnika.

Oko 600. godine p. n. e. Lezbos su razdirale borbe plemićkih porodica, a Sapfina porodica našla se na strani poraženih: jedna drevna hronika beleži da je provela nekoliko godina u izgnanstvu na Siciliji, verovatno u Sirakuzi, pre nego što se vratila kući. Na Lezbosu je, čini se, vodila krug mladih žena koje su pevale, učile muziku i pripremale se za udaju; mnoge pesme upućene su im po imenu: Anaktoriji, Atidi, Gongili.

Čuvena priča da se bacila sa bele stene Leukade iz ljubavi prema skeledžiji po imenu Faon izmišljotina je komične scene kasnijih vekova, a datum njene smrti nije poznat; jedan pozni fragment, Pesma o Titonu objavljena 2004, prikazuje je kako se žali da je kolena više ne nose na igru, pa je doživela bar starost.

Sapfo je pisala na eolskom dijalektu Lezbosa, koji zvuči drugačije od atičkog grčkog klasika: σελάννα za mesec, ἔμμεναι za „biti“. Učenjaci Aleksandrije sakupili su njene pesme u devet knjiga, raspoređenih po metru. Prva knjiga bila je napisana četvorostihom strofom koja se danas zove sapfička strofa, a koju su kasnije na latinskom preuzeli Katul i Horacije.

Samo jedna pesma sačuvana je cela, Ύμνος στην Αφροδίτη (Himna Afroditi, fr. 1), u kojoj boginja stiže u kočijama koje vuku vrapci i razdragano pita ko je ovoga puta naudio pesnikinji. Fragment 31, Φαίνεταί μοι κῆνος ἴσος θέοισιν (Ravan bogovima čini mi se on), opisuje telesne simptome ljubomore: jezik se lomi, vatra pod kožom, zujanje u ušima, znoj i drhtanje. Fragment 16 tvrdi da najlepša stvar na zemlji nisu vojske ni brodovi, već „ono što čovek voli“, i to dokazuje Jelenom Trojanskom. Ostali komadi su svadbene pesme, tužbalica za Adonisom, slika majke i kćeri nalik uspavanki i slika slatke jabuke ostavljene visoko na grani.

Većina toga vratila nam se u dvadesetom veku iz komadića papirusa pronađenih u Egiptu; Pesma o braći pojavila se tek 2014. Njen ton je neposredan, lični i precizan, bez imalo Homerove epske distance: ona kaže „ja“ i misli to.

U Mitileni je centralni trg pored luke Πλατεία Σαπφούς (Sapfin trg), sa njenom statuom; u Skala Eresu, njenom pretpostavljenom rodnom mestu, druga statua gleda ka plaži. Odiseas Elitis, i sam poreklom sa Lezbosa, objavio je 1984. novogrčku rekompoziciju njenih fragmenata (Σαπφώ), najlakši način da je učenik jezika pročita. Fragmenti 1, 16 i 31 nalaze se u grčkim školskim antologijama antičke lirike, obično sa prevodom. Reči lezbijski i sapfički u mnogim jezicima potiču od njenog ostrva i njenog imena. Njeni stihovi citiraju se na grčkim svadbama i u pesmama, a izraz „deseta Muza“, iz epigrama koji se pripisuje Platonu, i danas je način na koji je Grci predstavljaju.

• Samo jedna njena pesma, Himna Afroditi, sačuvana je od početka do kraja; prepisao ju je kritičar Dionisije iz Halikarnasa kao uzor glatkog stila.
• U ovom veku objavljene su dve „nove“ Sapfine pesme: Pesma o Titonu 2004. i Pesma o braći 2014, obe sa papirusa.
• Fragment 31 sačuvan je zato što ga je spis O uzvišenom citirao da pokaže kako veliki pesnik bira pojedinosti; Katul ga je preveo na latinski.
• U rimsko doba grad Mitilena stavljao je njen portret na svoj novac.