Katerina Gogu

Katerina Gogu rođena je u Atini 1. juna 1940. Na sceni je bila od pete godine, „čudo od deteta“ u dečjim predstavama, a glumu je učila kod Takisa Muzenidisa i ples u školi Kule Pracike. Godine 1952. debitovala je na filmu u Ο άλλος (Onaj drugi), a tokom šezdesetih igrala je živahne sporedne uloge u komedijama Finos filma, među njima Το ξύλο βγήκε από τον παράδεισο (Prut je došao iz raja, 1959) i Δράκουλας και Σία (Drakula i drugovi, 1960). Mnogi Grci i danas poznaju njeno lice iz tih filmova, a da ne znaju njeno ime.

Posle pada diktature 1974. okrenula je leđa komercijalnom filmu i približila se vanparlamentarnoj levici i anarhističkoj sredini. Glumila je u novom, ozbiljnom grčkom filmu: u Το βαρύ πεπόνι (Teška dinja, 1977) u režiji Pavlosa Tasiosa, tada njenog muža, za koji je dobila nagradu za najbolju glumicu na Filmskom festivalu u Solunu; u 1922 (1978) Nikosa Kundurosa; u Παραγγελιά! (1980) i u Όστρια (1984). Imala je ćerku Mirto, kojoj je upućivala pesme. Od 1978. objavljivala je poeziju i javno je čitala promuklim, nezaboravnim glasom. Poslednje godine bile su joj teške, obeležene zavisnošću i bolešću. Umrla je u Eksarhiji 3. oktobra 1993, u pedeset trećoj godini.

Τρία κλικ αριστερά (Tri klika levo, 1978) bila je šok. U njoj nije bilo ničeg elegantnog: to su bile kratke, besne pesme bliske prozi, pisane jezikom ulice, sa slengom i psovkama, o siromaštvu, zatvorima, drogama, policijskom nasilju, ženskom telu i samoći velikog grada. Knjiga je bila mnogo čitana, a američki pesnik Džek Hiršman preveo ju je na engleski kao Three Clicks Left, objavljenu u Sjedinjenim Državama 1983.

Nastavila je sa Ιδιώνυμο (1980), čiji naslov podseća na zloglasni zakon iz 1929. protiv „subverzivnih“ ideja, Το ξύλινο παλτό (Drveni kaput, 1982), slikom kovčega, Απόντες (Odsutni, 1986), Ο μήνας των παγωμένων σταφυλιών (Mesec smrznutog grožđa, 1988) i Νόστος (Nostos, 1990); Με λένε Οδύσσεια (Zovem se Odiseja) izašla je posthumno 2002. Njena Atina nije grad Akropolja, već grad četvrti, jeftinih stanova, interventne policije i noći. Kritika ju je dugo smatrala marginalnom figurom; danas se čita kao jedan od najoriginalnijih glasova poezije sedamdesetih i osamdesetih, svedok generacije koja je došla posle ustanka na Politehnici.

Gogu je kultna pesnikinja. Njene knjige se stalno ponovo štampaju, njeni stihovi pišu se po zidovima Eksarhije i citiraju na transparentima na demonstracijama, a njene pesme su komponovane i korišćene u filmovima, što ju je približilo novim generacijama. Njene stare komedije Finos filma i dalje se prikazuju na grčkoj televiziji, pa mnogi gledaoci upoznaju glumicu pre pesnikinje. Za onoga ko uči jezik, čitanje kratke pesme iz Τρία κλικ αριστερά uz šetnju ulicama Eksarhije lekcija je iz grčkog koji nijedan udžbenik ne uči.

• Na scenu je izašla kao petogodišnje dete, a na filmu je igrala od dvanaeste godine.
• Τρία κλικ αριστερά preveo je na engleski Džek Hiršman i knjiga je objavljena u Sjedinjenim Državama 1983.
• Njena zbirka Ιδιώνυμο nosi ime zakona iz 1929. kojim su progonjeni komunisti i disidenti.
• Za Το βαρύ πεπόνι (1977) dobila je nagradu za najbolju glumicu na Filmskom festivalu u Solunu, godinu dana pre svoje prve knjige pesama.