Viktorija Teodoru

Viktorija Teodoru rođena je u Hanji na Kritu. Lokalni list Χανιώτικα Νέα navodi 22. decembar 1925; više bibliotečkih i arhivskih zapisa navodi 1926. Majka joj je bila Kritjanka, a otac ikonopisac iz Srbije. Kao učenica doživela je nemačku invaziju na Krit 1941, a kao tinejdžerka ušla je u ΕΠΟΝ, omladinsku organizaciju Pokreta otpora.

Posle rata preselila se u Atinu i upisala Filozofski fakultet Atinskog univerziteta. Tokom građanskog rata uhapšena je kao levičarska studentkinja i prognana, najpre u ženski logor na Hiosu, zatim na Trikeri i Makronisos i najzad ponovo na Trikeri. Izvori početak progonstva smeštaju u 1947. ili 1948. Odbila je da potpiše δήλωση μετανοίας (izjavu o pokajanju), izjavu koju su logori tražili od zatočenika. Krajem 1952, prema pisanju štampe u Hanji, puštena je kao αδειούχος εξόριστη (prognanica na odsustvu), zahvaljujući naporima Haridimosa Spanudakisa, zemljaka sa Krita, za koga se udala 1955.

Kasnije je završila studije klasične filologije i živela u Atini. Prve pesme objavila je u časopisu Επιθεώρηση Τέχνης (Umetnički pregled) 1955. Godine 1998. predala je svoju zaostavštinu Arhivu savremene društvene istorije (ΑΣΚΙ). Umrla je u februaru 2019. i sahranjena na groblju Zografu u Atini.

Prva zbirka Teodoru, Εγκώμιο (Pohvala), izašla je 1957. Usledilo je još jedanaest, među njima Βορεινό προάστιο (Severno predgrađe, 1966), Ουρανία (Uranija, 1978), Άρειος ύπνος (San Aresov, 1983), Η νυχτωδία των συνόρων (Noćna pesma granica, 1986) i Ευνοημένοι (Povlašćeni, 1998). Kritika je svrstava u prvu posleratnu generaciju grčkih pesnika. Njene pesme izrastaju iz proživljenog iskustva, a voda, more i kritska obala stalno se vraćaju. Άρειος ύπνος nadahnulo je nemačko vojno groblje u Malemeu kod Hanje; zbirka dovodi u pitanje počasti koje se tamo odaju palim vojnicima okupatorske vojske.

Njena proza tesno je vezana za logorske godine. Στρατόπεδα γυναικών (Ženski logori, 1975) nisu njeni memoari, već njeno izdanje devet svezaka u koje su žene zatočene na Hiosu, Trikeriju i Makronisosu od 1947. do 1951. beležile ono što su proživljavale. Zatočenice su sveske sakrile; naučnica Roza Imvrioti, takođe prognanica, sačuvala ih je i kasnije predala Teodoru. Godine 1996. priredila je i, zajedno sa Udruženjem politički prognanih žena, fotografsku knjigu Γυναίκες εξόριστες στα στρατόπεδα του εμφυλίου (Prognane žene u logorima građanskog rata). Među njenim drugim proznim knjigama je Ο Τράικο (Trajko, 1982). Prevodila je i poeziju sa francuskog i sa slovenskih jezika, a njene pesme izašle su na francuskom kao Poèmes choisis (2001).

Zaostavština Teodoru, uključujući sveske i proteste prognanih žena i pesme koje je napisala na Makronisosu i Trikeriju, čuva se u Arhivu savremene društvene istorije (ΑΣΚΙ). U julu 2019. Centar za kritsku književnost i Pravoslavna akademija Krita organizovali su u Kolimbariju kod Hanje dan predavanja u njen spomen. Za one koji uče, njeno delo je pažljiva lekcija o tome čije sećanje govori. Pročitajte podnaslov knjige Στρατόπεδα γυναικών, koji govori o sveskama sa pričama zatočenih žena. Zatim napišite dve svoje rečenice. Prvo prenesite: Το 2010 η Θεοδώρου είπε ότι η ποίηση ήταν γι’ αυτήν καταφύγιο (Godine 2010. Teodoru je rekla da je poezija za nju bila utočište). Potom sopstveno datirano sećanje: Θυμάμαι ότι το 2015… (Sećam se da je 2015…). Uporedite glagole i vremena koja ste upotrebili.

• Otac joj je bio ikonopisac iz Srbije, a ona je kasnije prevodila poeziju sa slovenskih jezika.
• Sveske iz knjige Στρατόπεδα γυναικών zatočenice su sakrile pre nego što su stigle do nje.
• Tokom celog progonstva odbijala je da potpiše izjavu o pokajanju.
• Njenu zbirku Άρειος ύπνος nadahnulo je vojno groblje blizu njenog rodnog grada.