Dimitris Pikionis

Pikionis je rođen u Pireju 1887. Studirao je građevinarstvo na Atinskoj politehnici, gde je diplomirao 1908, ali njegova prva strast bilo je slikarstvo. Zatim je otišao u Minhen, gde je učio crtanje i vajarstvo, a potom u Pariz, gde je studirao slikarstvo i upijao novu umetnost svog vremena. Tih godina bio je blizak prijatelj Đorđa de Kirika, slikara rođenog u Volosu, s kojim je delio opčinjenost tišinom i misterijom antičkih mesta, raspoloženjem koje će se kasnije pojaviti i u njegovom delu.

Po povratku u Grčku izabrao je arhitekturu i predavao više od tri decenije na Politehnici, gde su kroz njegova predavanja prošle generacije grčkih arhitekata. Istovremeno je obilazio sela Grčke, crtajući i premeravajući kuće, dvorišta i zidove: za njega su bezimeni graditelji ostrva i planina bili jednako važni učitelji kao i stari Grci. Tridesetih godina pripadao je krugu intelektualaca koji su želeli da odrede modernu grčku kulturu ukorenjenu u tradiciji, i zajedno sa slikarom Nikosom Hadžikirjakosom-Gikasom uređivao je časopis Το Τρίτο Μάτι (Treće oko, 1935–1937). Među njegovim zgradama iz te decenije su osnovna škola na padinama Likavitosa i Eksperimentalna škola Univerziteta u Solunu. Posle rata došla je njegova velika narudžbina, uređenje prostora oko Akropolja i Filopaposa. Godine 1966. izabran je za člana Atinske akademije (Ακαδημία Αθηνών). Umro je u Atini 1968.

Pikionis je bio modernista koji je odbijao da raskine s prošlošću. U njegovim ranim zgradama, kao što su škola u Pefkakiji na Likavitosu (1932) i Eksperimentalna škola u Solunu (sredina tridesetih), čisti moderni volumeni susreću se s lokalnim materijalima, drvetom, krovovima od crepa i dvorištima nadahnutim tradicionalnim kućama. U svojim spisima, pre svega u eseju Συναισθηματική τοπογραφία (Sentimentalna topografija), objavljenom u Το Τρίτο Μάτι sredinom tridesetih, tvrdio je da arhitektura počinje osluškivanjem mesta: njegove svetlosti, kamenja, padina, sećanja koje čuva.

Njegovo remek-delo sprovodi tu ideju u praksu. Između 1954. i 1957. projektovao je prilaze Akropolju i staze na brdu Filopapos preko puta. Umesto asfalta i betona koristio je kamen, ali i komade mermera, cigle i crepa iz neoklasičnih kuća Atine koje su se tada rušile. Radio je na licu mesta sa zidarima, birajući i postavljajući komade gotovo jedan po jedan, tako da staze izgledaju kao da su izrasle iz zemlje, sa šarama koje istovremeno podsećaju na vizantijske podove, japanske vrtove i seoska dvorišta. Usput je obnovio crkvicu Άγιος Δημήτριος Λουμπαρδιάρης (Sveti Dimitrije Lumbardijaris) i pored nje sagradio mali paviljon. Rezultat nije spomenik koji se takmiči s Partenonom, već skromna, meditativna putanja koja šetača priprema da ga vidi.

Najbolji omaž Pikionisu jeste proći njegovim stazama. Krenite od pešačke ulice Dionisiu Areopagitu, popnite se na brdo Filopapos pored crkve Agios Dimitrios Lumbardijaris i pogledajte kamenje pod nogama: gotovo svaki kamen izabrao je on. Arhitekte iz celog sveta dolaze da proučavaju ovo delo, koje se redovno navodi kao uzor pejzažnog projektovanja koje poštuje istoriju. U Grčkoj njegovo ime označava arhitekturu koja je moderna, a ipak grčka, ukorenjena u svetlosti i materijalima; njegovi crteži i spisi objavljeni su i izlagani, a njegovo predavanje oblikovalo je mnoge vodeće arhitekte zemlje.

• Mnogo kamenja na njegovim stazama kod Akropolja potiče iz srušenih atinskih kuća iz XIX veka.
• U mladosti je bio prijatelj Đorđa de Kirika.
• Prvo se školovao za građevinskog inženjera i želeo je da postane slikar pre nego što se okrenuo arhitekturi.
• Bezimene graditelje grčkih sela smatrao je svojim učiteljima, uz stare Grke.