Sokrat

Sokrat je rođen oko 470. p. n. e. u atinskom demu Alopeki, kao sin Sofroniska, kamenoresca, i Fenarete, babice; voleo je da kaže da se bavi umećem svoje majke, pomažući drugima da rode ideje. Služio je kao hoplit u Peloponeskom ratu, kod Potideje, Delija i Amfipolja. Bio je siromašan po sopstvenom izboru, čuveno ružan, prćastog nosa i izbuljenih očiju, i oženjen Ksantipom, čiji je oštar jezik postao poslovičan; imali su tri sina.

Nikada nije osnovao školu niti uzimao novac. Dane je provodio na agori i u palestrama, u razgovoru sa vojskovođama, zanatlijama, sofistima i mladićima koji su ga pratili iz zadovoljstva da gledaju kako se stariji muče; među njima su bili Alkibijad, Kritija i Platon. Kada je delfsko proročište objavilo da niko nije mudriji od Sokrata, zaključio je da je njegova jedina mudrost u tome što zna granice svog znanja, i krenuo da proverava boga ispitujući sve koji su važili za mudre. Godine 423. p. n. e. Aristofan ga je izneo na scenu u Νεφέλαι (Oblaci) kao čudaka u korpi koji uči mladiće da varaju svoje očeve.

Godine 399. p. n. e., kada je demokratija bila obnovljena posle Tridesetorice tirana a živci napeti, trojica građana, Melet, Anit i Likon, optužila su ga da ne priznaje bogove grada, da uvodi nova božanstva i da kvari omladinu. Porota od 501 člana proglasila ga je krivim tesnom većinom; kada je kao «kaznu» predložio doživotne besplatne obroke u Pritaneju, većina za smrt se povećala. Proveo je mesec dana u zatvoru dok je sveti brod bio na Delu, odbio je Kritonov plan bekstva i ispio kukutu okružen prijateljima.

Sokratovo delo je način razgovora. On počinje tako što izjavljuje da ne zna i postavlja jednostavno pitanje – šta je hrabrost, šta je pobožnost; sagovornik samouvereno odgovara; Sokrat izvodi posledice dok odgovor ne protivreči sam sebi, i sagovornik ostaje u ἀπορία, u ćorsokaku, koji Sokrat predstavlja kao napredak, jer onaj ko zna da ne zna bar je prestao da veruje u laž. Ovo unakrsno ispitivanje, ἔλεγχος, sa svojom hinjenom skromnošću – čuvenom sokratovskom ironijom – prva je sistematska metoda u filozofiji. Iza nje su stajala uverenja: da je vrlina znanje, da niko ne čini zlo svojevoljno, da je bolje trpeti nepravdu nego je činiti, i da je briga o sopstvenoj duši važnija od novca, ugleda ili samog života.

Pošto ništa nije napisao, svako Sokratovo «delo» pripada nekom drugom. Platonova Απολογία Σωκράτους (Odbrana Sokratova) donosi njegov govor na suđenju; Κρίτων (Kriton) njegovo odbijanje da pobegne, jer građanin koji je čitavog života prihvatao zakone ne može da ih prekrši kada se okrenu protiv njega; Φαίδων (Fedon) njegov poslednji dan, kada je raspravljao o besmrtnosti duše dok tamničar nije doneo čašu. U Συμπόσιον (Gozba) govori o ljubavi kao o lestvici od lepih tela do same lepote. Ksenofontove Απομνημονεύματα (Uspomene na Sokrata) prikazuju jednostavnijeg, praktičnijeg Sokrata koji daje savete o vođenju domaćinstva i o prijateljstvu. U čemu se svi izvori slažu jeste sam čovek: pitanja, hrabrost, odbijanje da laska poroti i neobičan unutrašnji glas, δαιμόνιον, koji ga je upozoravao kada je bio na korak da učini nešto loše.

U Atini takozvani Sokratov zatvor, tri odaje usečene u stenu brda Filopapa, romantično je pogrešno pripisivanje, ali agora na kojoj je razgovarao i Kraljevska stoa u kojoj je optužen iskopane su i mogu se obići. Njegova mermerna statua, delo Leonidasa Drosisa, sedi pored Platonove ispred Atinske akademije u ulici Panepistimiu, a Σωκράτης je i dalje uobičajeno grčko ime. Grčki đaci upoznaju ga u liceju kroz Platonove dijaloge na časovima starogrčkog i u udžbeniku filozofije, a njegove izreke postale su poslovice: «ἓν οἶδα ὅτι οὐδὲν οἶδα» (Znam jedno, da ništa ne znam), kasnije sažimanje Odbrane, i «σωκρατική ειρωνεία» za hinjeno neznanje. «Σωκρατική μέθοδος» grčki nastavnici zovu poučavanje pitanjima. Učenik može da nastavi sa stranicama sajta o Platonu, Ksenofontu i Aristofanu, njegova tri svedoka.

• Nije sačuvana nijedna reč napisana njegovom rukom; sve što imamo potiče od Platona, Ksenofonta i Aristofana, koji se gotovo ni u čemu ne slažu osim u tome da je postavljao pitanja.
• Borio se kao teški pešak u tri bitke Peloponeskog rata i priča se da je kod Potideje spasao život Alkibijadu.
• Čuvenog «Znam da ništa ne znam» nema u tom obliku ni u jednom izvoru; Odbrana kaže samo da on ne misli da zna ono što ne zna.
• Prema Platonu, njegove poslednje reči bile su da duguje petla Asklepiju, bogu lečenja, i da prijatelji treba da vrate taj dug.