Melisanti

Melisanti je rođena u Atini kao Ivi Kugija. Većina bibliotečkih zapisa navodi april 1907. kao datum rođenja, iako neka referentna dela navode 1910. Studirala je francusku i nemačku filologiju na Francuskom institutu i u Abendschule (večernjoj školi) u Atini, pohađala predratnu Atinsku školu novinarstva i učila i muziku, slikarstvo i ples. Godine 1932. udala se za Joanisa Skandalakisa, advokata, političara i autora filozofskih eseja, pa se često navodi kao Kugija-Skandalaki. Latinicom se njeno ime piše Ivi, Eve ili Hebe.

Izdržavala se kao novinarka i profesorka francuskog. Od 1945. do 1955. radila je na književnim emisijama državnog radija, predstavljajući grčku i stranu poeziju, kao i svoja dela. Pisala je i kritiku i filozofske eseje i prevodila poeziju; Emili Dikinson, Robert Frost i Rajner Marija Rilke ubrajaju se, prema navodima, među pesnike koje je prevodila. Bila je članica Ženskog književnog društva (Γυναικεία Λογοτεχνική Συντροφιά) od 1961. do 1972. i članica komisije za Državne nagrade od 1969. do 1975.

Komemorativni članak kritičara Dimitrisa Karamvalisa, objavljen 1992, datira njenu smrt u petak 9. novembra 1990, a normativni zapisi biblioteka takođe navode 1990. Neka kasnija referentna dela navode 1991.

Melisanti je debitovala 1930. zbirkom Φωνές εντόμου (Glasovi insekta), a godinu dana kasnije Προφητείες (Proročanstva) dočekane su kao književni događaj godine. Ove rane knjige su religiozne, čak mistične, i bliske simbolizmu. Posle dela Ο γυρισμός του ασώτου (Povratak bludnog sina, 1936), poeme dužine knjige čiji naslov podseća na jevanđeljsku parabolu, usledila je 1936. pohvala Atinske akademije. Λυρική εξομολόγηση (Lirska ispovest, 1945) dobila je počasno priznanje na Nagradi Palamas, i otprilike od te godine pesnikinja je postepeno prelazila s tradicionalnog metra na slobodni stih, obnavljajući i teme i jezik.

Među kasnijim knjigama su Το ανθρώπινο σχήμα (Ljudski oblik, 1961) i Το φράγμα της σιωπής (Brana tišine), koja je 1965. osvojila drugu Državnu nagradu za poeziju. Njena sabrana dela Τα ποιήματα 1930–1974 (Pesme 1930–1974) prikazana su kritički 1976, godine kada je dobila prvu Državnu nagradu za poeziju. Kritika smešta njeno delo između religiozne vere i egzistencijalne teskobe. Njena prevoditeljka Ketrin Maris primećuje da se neko vreme osećala strano u kulturi sredine veka, prestala je da piše i okrenula se Karlu Jungu; pesme koje su usledile više su ontološke nego religiozne. Melisanti je jednostavno opisivala svoj metod: govorila je posredno, alegorijskim simbolima. Njeni naslovi pokazuju taj metod u malom.

Melisanti je manje prevođena od Seferisa, Elitisa ili Ricosa, ali nije nestala. Dvojezični izbor Hailing the Ascending Morn, koji je priredila Marija Felker-Kamarinea, objavljen je 1987; časopis Πάροδος je 2004. objavio njenu pesmu i razgovor s pesnikinjom Jolandom Pengli; a 2025. su se novi engleski prevodi Ketrin Maris pojavili u The Yale Review. Jedan rad na Univerzitetu u Atini proučavao je njenu poetiku. Probajte malu vežbu s njenim naslovima: uzmite Το φράγμα της σιωπής (Brana tišine) i napišite na grčkom rečenicu koja objašnjava sliku, na primer Η σιωπή γίνεται τοίχος ανάμεσα στους ανθρώπους (Tišina postaje zid između ljudi). Zatim učinite isto za Φωνές εντόμου. Te rečenice su vaša tumačenja, a ne stihovi iz njenih pesama.

• Njen pseudonim Μελισσάνθη podseća na grčke reči μέλισσα (pčela) i άνθος (cvet).
• Dobila je i drugu Državnu nagradu za poeziju (1965) i prvu (1976).
• Deset godina, od 1945. do 1955, predstavljala je poeziju na grčkom državnom radiju.
• Ciklus pesama Manosa Hadzidakisa Η εποχή της Μελισσάνθης (Doba Melisanti) nosi njen pseudonim, ali njegova Melisanti je simbolična figura, a kompozitor je delo posvetio uspomeni na svoju majku.