Demosten

Demosten je rođen 384. p. n. e. u atinskom demu Peaniji. Otac mu je posedovao radionicu u kojoj su robovi pravili mačeve i ležajeve i ostavio veliko imanje kada je dečak imao sedam godina; staratelji, predvođeni rođakom po imenu Afob, protraćili su veći deo. Mladić je učio retoriku, među učiteljima mu je bio i pisac govora Isej, i sa dvadeset godina tužio je staratelje govorima koji su i danas sačuvani. Pobedio je, povratio malo novca, ali je našao svoju profesiju: godinama je zarađivao za život kao logograf, pišući govore koje su klijenti držali na sudu.

Plutarh priča priče koje zna svako grčko dete: da su mu prvi pokušaji u narodnoj skupštini ismejani zbog slabog glasa i mucanja; da je sagradio podzemnu radnu sobu, obrijao pola glave da bi ga stid držao u kući, vežbao s kamenčićima u ustima i deklamovao nasuprot huci mora kod Falerona. Do 354. p. n. e. već je govorio o javnim finansijama, a od 351, s Prvom filipikom, našao je svoju veliku temu: uspon Filipa II Makedonskog.

Borio se kao hoplit kod Heroneje 338. p. n. e., gde je Filip potukao Atinu i Tebu. Godine 324. osuđen je jer je uzeo novac od Harpala, odbeglog Aleksandrovog blagajnika, zatvoren, i pobegao u izgnanstvo. Vraćen posle Aleksandrove smrti 323, video je naredne godine kako propada ustanak grčkih gradova. Progonjen od makedonskog regenta Antipatra, sklonio se u Posejdonov hram na Kalauriji, današnjem Porosu, i u oktobru 322. p. n. e. popio otrov radije nego da bude zarobljen.

Pod njegovim imenom sačuvana je šezdeset i jedna beseda, neke neautentične, zajedno s pismima i uvodima. Jezgro čine politički govori. U tri Ολυνθιακοί (Olintske besede, 349–348. p. n. e.) preklinjao je Atinu da spase grad Olint od Filipa, uzalud; u četiri Φιλιππικοί (Filipike, 351–341. p. n. e.) analizirao je, s jasnoćom koju su sugrađani smatrali zamornom, kako makedonski kralj koristi novac, brzinu i grčku nesložnost, i zahtevao da Atinjani lično služe umesto da unajmljuju plaćenike. Ovi govori dali su svakom evropskom jeziku reč „filipika” za žestoku optužbu.

Περί του στεφάνου (O vencu, 330. p. n. e.) je vrhunac. Godine 336. njegov prijatelj Ktesifont predložio je zlatni venac za Demostenove zasluge; njegov doživotni suparnik Eshin osporio je predlog kao nezakonit i, u stvari, izveo na sud celu Demostenovu karijeru posle poraza do kojeg je dovela. Demosten je odgovorio da grad s prošlošću Atine nije mogao postupiti drugačije, kunući se precima koji su se suprotstavili Persijancima kod Maratona, Salamine i Plateje da je borba za grčku slobodu bila ispravna iako je izgubljena. Eshin nije dobio ni petinu glasova i zauvek je napustio Atinu. Pored njih stoje privatni govori, prozor u porodični život, poslove i zločine u Atini, i Επιτάφιος za pale kod Heroneje. Njegov stil spaja duge, pažljivo građene periode s iznenadnim kratkim udarcima, pitanjima, zakletvama i zamišljenim dijalozima; antički kritičari stavljali su ga na prvo mesto među deset atičkih govornika, a Ciceron ga je uzeo za uzor.

Na grčkom pridev δημοσθένειος (demostenovski) opisuje govornika neodoljive snage, a „Φιλιππικός” je svaki žestok politički napad. O kamenčićima i talasima kod Falerona priča se svakom detetu koje muca ili se boji da govori pred ljudima, a njegov govor Υπέρ της Ροδίων ελευθερίας (Za slobodu Rođana) bio je obavezan tekst u grčkoj gimnaziji. Ruševine Posejdonovog svetilišta u kojem je umro mogu se posetiti na Porosu, iznad gradića, a ulica po imenu Δημοσθένους prolazi kroz centar Atine. Njegova čuvena statua u stojećem stavu, delo Polieukta (280. p. n. e.), sačuvana je u rimskim kopijama u Vatikanu i Kopenhagenu, stisnutih usana i sklopljenih ruku, slika čoveka koji razmišlja pre nego što progovori. Novogrčki prevodi govora O vencu nalaze se u svakoj knjižari, a grčki tekst je besplatno dostupan na Perseusu.

• Njegova prva parnica, sa dvadeset godina, bila je protiv sopstvenih staratelja, koji su protraćili imetak koji mu je otac ostavio; govori Protiv Afoba su sačuvani.
• Eshin, njegov veliki suparnik, izgubio je parnicu o vencu tako teško da je dobio manje od petine glasova, bio kažnjen novčano i napustio Atinu da bi predavao retoriku na Rodosu.
• Reč „filipika”, žestoka optužba, potiče od njegovih govora protiv Filipa; Ciceron je u njegovu čast nazvao Filipikama sopstvene napade na Marka Antonija.
• Prema Plutarhu, umro je na ostrvu Porosu, u Posejdonovom hramu, od otrova koji je krio u svom peru od trske.