Manolis Kalomiris

Kalomiris je rođen u Smirni (danas İzmir) 1883, u imućnoj grčkoj zajednici Male Azije. Muziku je studirao u Atini i Carigradu, a zatim, od 1901, na Bečkom konzervatorijumu, gde je učio klavir i kompoziciju i upio muziku Vagnera, Lista i ruskih nacionalnih kompozitora. Godine 1906. otišao je da predaje klavir u Harkovu, u Ruskom carstvu, gde je iz prve ruke video kako su ruski kompozitori izgradili nacionalni stil na narodnoj pesmi.

U junu 1908. predstavio je u Atini koncert sopstvenih dela, praćen štampanim programom koji je zapravo bio manifest: grčki kompozitori, tvrdio je, treba da crpe nadahnuće iz grčke narodne pesme i iz dimotičke poezije svog vremena, kao što su to učinili Rusi, Česi i Norvežani. Godine 1910. nastanio se u Atini i predavao na Atinskom konzervatorijumu.

Ostatak duge karijere posvetio je institucijama koliko i komponovanju. Godine 1919. osnovao je Helenski konzervatorijum (Ελληνικό Ωδείο), a 1926. Nacionalni konzervatorijum (Εθνικό Ωδείο), koji i danas nosi ime koje mu je dao i koji je obrazovao generacije grčkih muzičara. Pisao je knjige o harmoniji i teoriji, držao predavanja i vodio beskrajne bitke u štampi za grčku muziku i za dimotiki. Godine 1945. izabran je za člana Atinske akademije (Ακαδημία Αθηνών). Komponovao je do kraja i umro u Atini u aprilu 1962.

Kalomirisov program bilo je lako izreći, a teško ostvariti: grčka umetnička muzika koja koristi oblike evropske tradicije, operu, simfoniju, simfonijsku poemu, ali je ukorenjena u grčkim melodijama, ritmovima i rečima. Crpeo je iz narodnih pesama, vizantijskih odjeka i poezije dimotičke generacije, pre svega Kostisa Palamasa, čije je mnoge pesme uglazbio.

Njegova opera Ο Πρωτομάστορας (Neimar), prvi put izvedena u Atini 1916, ima libreto zasnovan na tragediji Nikosa Kazancakisa, koja i sama potiče iz čuvene narodne balade o mostu na Arti, u kojoj će most opstati samo ako neimar uzida sopstvenu ženu u njegove temelje. Bila je to prva velika grčka opera na grčku narodnu temu. Usledile su Το δαχτυλίδι της μάνας (Majčin prsten, 1917) i, mnogo kasnije, Ανατολή (Anatoli) i Τα ξωτικά νερά (Začarane vode). Njegova poslednja opera, Κωνσταντίνος Παλαιολόγος, ponovo po Kazancakisu, priča o poslednjem caru Vizantije.

Od njegovih orkestarskih dela najpoznatije su Συμφωνία της Λεβεντιάς (Simfonija levendije, 1918–1920), čiji je naslov uzet od neprevodive reči za junačku, gizdavu muževnost, i pozna Παλαμική Συμφωνία (Palamasova simfonija, 1956). Njegov stil je poznoromantičarski, bogato orkestriran, često bliži Vagneru i Rimski-Korsakovu nego selu, i kasniji grčki kompozitori će ga kritikovati; ali on je otvorio put.

Kalomirisovo najvidljivije nasleđe je institucionalno: Nacionalni konzervatorijum (Εθνικό Ωδείο), sa ograncima širom Grčke, i danas nosi ime koje mu je dao, a hiljade grčke dece tamo uzima časove muzike. Svaka grčka istorija muzike počinje svoje moderno poglavlje njime i «Εθνική Σχολή» (Nacionalnom školom) koju je osnovao, a slede Lavrangas, Rijadis, Petridis i drugi. Njegove opere s vremena na vreme obnavlja Grčka nacionalna opera, a postoje i snimci njegovih simfonija i pesama. Ulice u Atini i drugim gradovima nose njegovo ime. Učenik može da počne od pesama na stihove Palamasa ili od priče o mostu na Arti, koju zna svako grčko dete.

• Pre povratka u Grčku predavao je klavir u Harkovu, u današnjoj Ukrajini.
• Program njegovog atinskog koncerta iz 1908. smatra se osnivačkim manifestom grčke Nacionalne muzičke škole.
• Njegova opera Neimar zasnovana je na drami Kazancakisa, koji je i sam crpeo iz narodne balade o mostu na Arti.
• Osnovao je dva konzervatorijuma u Atini, 1919. i 1926.