Epikur

Epikur je rođen 341. p. n. e. na Samosu, gde se njegov otac Neoklo, atinski građanin, nastanio kao kolonista i bio učitelj. Sa osamnaest godina otišao je u Atinu na dvogodišnju vojnu službu; kada se vratio, atinski naseljenici bili su proterani sa Samosa, a njegova porodica preselila se u Kolofon na maloazijskoj obali. Tamo i u Teosu učio je kod Nausifana, Demokritovog sledbenika, od koga je preuzeo učenje o atomima. Početkom tridesetih počeo je da predaje, najpre u Mitileni na Lezbosu, a zatim u Lampsaku na Helespontu, gde je okupio prijatelje koji će ga pratiti do kraja života.

Oko 306. p. n. e. vratio se u Atinu i kupio kuću i vrt izvan gradskih zidina. Vrt je školi dao ime i karakter: ne javnu salu za predavanja, nego zajednicu koja je živela zajedno, skromno se hranila, pisala i razgovarala. Njeni članovi sablažnjavali su Atinu, jer su među njima bile žene, poput hetere Leontion, i robovi, poput Misa, roba samog Epikura. Epikur je retko napuštao Vrt i nije učestvovao u politici, u skladu sa svojim savetom da se živi neprimetno.

Godinama je patio od bolne bolesti mokraćne bešike i bubrega i umro je 270. p. n. e., u sedamdeset drugoj godini. U pismu napisanom poslednjeg dana rekao je da je bol bio najveći što može biti, ali da je radost sećanja na razgovore sa prijateljima bila jača. Njegov testament oslobodio je robove, zbrinuo decu njegovih sledbenika i ostavio Vrt školi, koja je u Atini opstala vekovima.

Epikur je napisao više nego ijedan filozof pre njega, oko tri stotine svitaka prema Diogenu Laertiju, među njima raspravu Περὶ φύσεως (O prirodi) u trideset sedam knjiga, čiji su ugljenisani fragmenti pronađeni u jednoj vili u Herkulaneumu koju je zatrpao Vezuv. U celini je sačuvano malo: tri pisma koja sažimaju njegov sistem, a koja je sačuvao Diogen Laertije – Ἐπιστολὴ πρὸς Ἡρόδοτον (Pismo Herodotu) o fizici, Ἐπιστολὴ πρὸς Πυθοκλέα (Pismo Pitoklu) o nebeskim pojavama i Ἐπιστολὴ πρὸς Μενοικέα (Pismo Menekeju) o tome kako živeti; četrdeset Κύριαι Δόξαι (Glavne misli); i zbirka izreka pronađena u jednom vatikanskom rukopisu 1888. Rimski pesnik Lukrecije pretočio je ceo sistem u latinske stihove u delu De rerum natura.

Sistem ima tri dela koji podupiru jedan drugi. U fizici sve su atomi koji se kreću u praznini, a i duša se sastoji od atoma koji se raspršuju u trenutku smrti; nema zagrobnog života, nema kazne, nema čega da se plašimo. Bogovi postoje, blaženi i daleki, i ne zanimaju se za nas. U etici je zadovoljstvo početak i kraj srećnog života, ali Epikur pod tim pre svega podrazumeva ἀπονία, slobodu od telesnog bola, i ἀταραξία, slobodu od duševnog nemira. Važne su prirodne i nužne želje – hrana, krov nad glavom, društvo; raskoš ne dodaje ništa, a želja za njom dodaje strepnju. Prijateljstvo je, kaže on u Glavnim mislima, najveće od dobara koja mudrost pruža za čitav život. Čuvena druga misao, da smrt za nas nije ništa jer ono što se raspalo nema osećaja, nije zamišljena kao sleganje ramenima, nego kao lek: uklonite strah od smrti i većina drugih strahova sruši se zajedno s njim.

Epikurovo ime opstaje u novogrčkom uglavnom kao nesporazum: επικούρειος znači ljubitelj dobre hrane i udobnosti, suprotnost čoveku koji je molio prijatelja da mu pošalje lončić sira kako bi mogao da se gosti kad poželi. Njegovo pravo učenje predaje se na časovima filozofije u trećem razredu liceja, a Pismo Menekeju, sa uvodnim savetom da niko nije ni previše mlad ni previše star da bi filozofirao, široko se čita u novogrčkom prevodu. Izrazi «λάθε βιώσας» (živi neprimetno) i «ο θάνατος ουδέν προς ημάς» navode se u svakodnevnom grčkom, a jedno savremeno udruženje, Prijatelji epikurejske filozofije, svake godine održava simpozijum u Atini. Samos ga pamti kao svog sina. Učenik može da pročita Pismo Menekeju u dvojezičnom izdanju: kratko je, spokojno i iznenađujuće moderno.

• Vrt je primao žene i robove kao punopravne članove, što nijedna druga atinska škola nije činila, a njegovi neprijatelji vekovima su o njemu širili priče.
• Od njegovih otprilike tri stotine knjiga u celini su sačuvana samo tri pisma i dve zbirke izreka; delovi njegove velike rasprave O prirodi izvučeni su iz papirusa ugljenisanih u erupciji Vezuva 79. n. e.
• U II veku n. e. bogati epikurejac po imenu Diogen dao je da se učenje ukleše na zid u njegovom rodnom gradu Enoandi u Maloj Aziji – to je najveći poznati antički natpis.
• Tražio je da se njegov rođendan slavi svake godine, i njegovi sledbenici činili su to još stotinama godina posle njegove smrti.