Angelos Terzakis

Terzakis je rođen u Nafplionu 16. februara 1907, u staroj prestonici Grčke, s njenim venecijanskim tvrđavama i sećanjima na 1821, a slojevita istorija grada pratila ga je zauvek. Porodica mu se 1915. preselila u Atinu; tamo je završio školu, studirao pravo na Univerzitetu u Atini i počeo da objavljuje veoma mlad: njegova prva zbirka priča, Ο ξεχασμένος (Zaboravljeni), izašla je 1925, kada mu je bilo osamnaest godina.

Tridesetih godina postao je jedan od vodećih prozaista Generacije tridesetih, uz Kozmasa Politisa, Jorgosa Teotokasa i Stratisa Mirivilisa, pisce koji su želeli da u grčki unesu moderni evropski roman, s njegovom psihologijom i gradovima. Pisao je i za scenu, a od 1937. do 1975. služio je Narodnom pozorištu na nizu dužnosti: kao sekretar, direktor repertoara, umetnički direktor i generalni direktor, birajući komade i decenijama oblikujući ukus grčke publike. Od 1950. predavao je i istoriju pozorišta u njegovoj dramskoj školi.

Borio se u grčko-italijanskom ratu 1940–41, koji ga je duboko obeležio, a 1964. napisao je obimnu istoriju tog pohoda. Kao plodan novinar i esejista, decenijama je pisao u atinskoj štampi o književnosti, istoriji i smislu grčkog identiteta. Atinska akademija dodelila mu je svoju Nagradu za književnost 1969, a 1974. izabran je za člana Atinske akademije. Umro je u Atini 3. avgusta 1979.

Terzakisovi romani o savremenom životu portreti su generacije bez izvesnosti. Δεσμώτες (Sužnji, 1932) i Η παρακμή των σκληρών (Propast tvrdih, 1933) prate mlade Atinjane iz srednje klase zarobljene u dosadi i porodičnom propadanju. Η μενεξεδένια πολιτεία (Ljubičasti grad, 1937), čiji naslov pozajmljuje antičku sliku Atine «ovenčane ljubičicama», portret je grada između dva rata, sa sumornom atmosferom i sateranim u ćošak, siromašnim junacima tipičnim za njegove gradske romane. Δίχως θεό (Bez Boga, 1951) njegov je najambiciozniji roman, potraga za smislom u svetu bez izvesnosti.

Njegov najveći uspeh kod publike ipak je istorijski. Radnja romana Πριγκηπέσσα Ιζαμπώ (Princeza Izabo, 1945) odvija se na Peloponezu u XIII veku, u Moreji franačkih kneževa posle Četvrtog krstaškog rata, gde se Grci i zapadni vitezovi bore, venčavaju i izdaju jedni druge. Priča je usredsređena na ustanak Grka i Slovena 1293, koji je zauzeo franački zamak u Kalamati, i na ljubav između Izabo, kćeri kneza Gijoma II de Vilarduena, i vođe pobunjenika Nikiforosa Sgurosa; kroz nju Terzakis pita šta znači biti Grk između Istoka i Zapada, a knjiga, objavljena 1945, odmah posle Okupacije, čitana je kao razmišljanje o nacionalnom identitetu u vreme poraza.

Među njegovim dramama, od kojih su mnoge istorijske, jeste Αυτοκράτωρ Μιχαήλ (Car Mihailo, 1936), a u kasnijim godinama napisao je veliko istorijsko delo Ελληνική εποποιία 1940–1941 (Grčka epopeja 1940–1941). Njegov stil je gust, muzikalan i misaon, bogat dugim rečenicama i moralnim pitanjima.

Počnite od Πριγκηπέσσα Ιζαμπώ: neprestano se ponovo objavljuje i to je knjiga koju se stariji Grci sećaju da su čitali kao tinejdžeri. Takođe je odličan saputnik za putovanje do franačkih zamkova Peloponeza, Hlemucija, Mistre ili Karitene. Oni koji više vole moderni grad mogu da probaju Η μενεξεδένια πολιτεία, portret međuratne Atine, koji je grčka državna televizija 1975. adaptirala kao seriju. U Nafplionu njegova bronzana bista stoji blizu crkve Svetog Spiridona, a ulica porodične kuće nosi njegovo ime. Stranice njegove proze nalaze se u grčkim školskim antologijama moderne književnosti, a istorije književnosti smeštaju ga u samo srce Generacije tridesetih. Narodno pozorište, kojem je služio gotovo četrdeset godina, pamti ga kao jednog od arhitekata svog repertoara.

• Prvu knjigu priča objavio je sa osamnaest godina, 1925.
• Služio je Narodnom pozorištu od 1937. do 1975, od sekretara do generalnog direktora.
• Njegov jedini film kao reditelja, Νυχτερινή περιπέτεια (Noćna avantura), izašao je 1954.
• Izabran je u Atinsku akademiju 1974.