Kostas Tahcis

Tahcis je rođen u Solunu 8. oktobra 1927. Roditelji su mu se razveli dok je bio dete, i s oko sedam godina poslat je u Atinu da živi kod bake; žene iz te kuće, njihove svađe i priče, postaće sirovina njegove proze. Kao tinejdžer proživeo je okupaciju i građanski rat u Atini, dve godine je studirao prava na Atinskom univerzitetu ne završivši ih, i početkom pedesetih počeo je da objavljuje poeziju.

Nemiran i bez novca, napustio je Grčku sredinom pedesetih i godinama putovao, radeći svakojake poslove u Evropi, Sjedinjenim Državama i Australiji. Upravo u inostranstvu, na distanci od Grčke, napisao je Το τρίτο στεφάνι. Atinski izdavači su ga odbili, i 1962. ga je sam odštampao; usmena preporuka, a kasnije prevodi na engleski i druge jezike, doneli su mu priznanje.

Po povratku u Atinu živeo je od pisanja i prevođenja i postao poznata, provokativna ličnost. Bio je homoseksualac i o tome je pisao s otvorenošću neuobičajenom za Grčku, a u kasnijim autobiografskim tekstovima opisivao je svoje noći u gradu s prkosnom iskrenošću. U avgustu 1988. zadavljen je u svom stanu u atinskom kvartu Kolonos; telo mu je pronađeno 27. avgusta, a ubica nikada nije otkriven. Njegova autobiografska knjiga Το φοβερό βήμα (Strašni korak) objavljena je posle njegove smrti.

Το τρίτο στεφάνι (Treće venčanje, 1962) dobilo je naslov po pravoslavnom obredu venčanja, u kome se na glave mlade i mladoženje stavljaju venci, «στέφανα»: pripovedačica Nina sprema se za svoj treći brak. Ali roman je pre svega o Ekavi, njenoj prijateljici, ponosnoj i teškoj majci koja nosi ime Hekabe, trojanske kraljice koja je izgubila decu. Kroz Ninin glas pratimo obe porodice od tridesetih godina kroz rat u Albaniji, glad pod okupacijom, decembarske događaje 1944. i građanski rat. Veliki istorijski događaji ulaze samo kroz kuhinju, komšije i porodični sto.

Ono što je knjigu učinilo revolucionarnom bio je njen jezik. Tahcis je napustio književni grčki svojih prethodnika i pisao govornim idiomom atinskih malograđanki, s njegovim poslovicama, preterivanjima, ogovaranjima i iznenadnom surovošću, u dugim monolozima koji zvuče kao prisluškivani razgovori. Rezultat je istovremeno komičan i tragičan. Njegove kasnije knjige, priče Τα ρέστα (Kusur, 1972) i eseji Η γιαγιά μου η Αθήνα (Moja baka Atina, 1979), zadržavaju isti ironični, razgovorni glas, sada okrenut grčkom društvu, gradu i njemu samom.

Το τρίτο στεφάνι nalazi se na svakoj listi velikih grčkih romana dvadesetog veka, predaje se na univerzitetskim kursevima i adaptiran je za scenu, posebno u Nacionalnom pozorištu Grčke 2009. To je idealno štivo za napredne: otvorite ga bilo gde i čućete kako su Atinjani zaista govorili, izrazima koje ćete sresti i danas. Η γιαγιά μου η Αθήνα je divan vodič kroz stari grad. Tahcisa pamte i kao jednog od prvih grčkih pisaca koji su otvoreno govorili o homoseksualnosti, a njegovo nerazjašnjeno ubistvo i dalje se pominje u grčkim raspravama o predrasudama. Stranica ovog sajta o Dido Sotiriu, još jednoj velikoj romanopiskinji grčke istorije dvadesetog veka, dobar je pratilac.

• Atinski izdavači odbili su „Treće venčanje”, pa je prvo izdanje 1962. platio sam.
• Veliki deo romana napisao je dok je živeo i radio u inostranstvu.
• Naslov upućuje na vence, «στέφανα», iz pravoslavnog obreda venčanja.
• Njegovo ubistvo 1988. nikada nije razjašnjeno.