Nikos Skalkotas

Skalkotas je rođen 21. marta 1904. u Halkidi, na ostrvu Evbeji, u porodici narodnih muzičara i amatera. Porodica se preselila u Atinu, gde je darovit dečak učio violinu na Atinskom konzervatorijumu i diplomirao s odlikom 1920. Stipendija ga je 1921. odvela u Berlin, tada jednu od muzičkih prestonica Evrope, da nastavi kao violinista na Hochschule für Musik. U Berlinu dvadesetih godina, punom nove umetnosti i novih ideja, ubrzo se okrenuo od izvođenja ka komponovanju.

Kompoziciju je studirao kod Filipa Jarnaha, uzeo nekoliko časova kod Kurta Vajla, a od 1927. do otprilike 1932. bio je član majstorske klase Arnolda Šenberga na Pruskoj akademiji umetnosti. Kaže se da ga je Šenberg, tvorac dvanaestotonske metode, ubrajao među svoje najdarovitije učenike. Ali Skalkotas je bio siromašan, stipendija mu je istekla, privatni život bio mu je uzburkan, i 1933. vratio se u Atinu, ostavivši u Berlinu velik deo ranih rukopisa, koji su izgubljeni.

U Atini niko nije bio zainteresovan za njegovu tešku modernu muziku. Do kraja života radio je kao violinista u zadnjim redovima atinskih orkestara, svirajući tuđu muziku, a noću je komponovao za sebe. Godine 1946. oženio se pijanistkinjom Marijom Pangali i zasnovao porodicu. Umro je iznenada 19. septembra 1949, sa samo četrdeset pet godina, od kile koja nije na vreme lečena. Ostavio je znatno više od stotinu dela, od kojih većina nikada nije bila izvedena.

Skalkotas je pisao u dva veoma različita sveta. S jedne strane razvio je sopstvenu slobodnu verziju Šenbergove dvanaestotonske tehnike, koristeći nekoliko tonskih nizova istovremeno i kombinujući ih sa tradicionalnim oblicima kao što su koncert, sonata i svita. Dela poput Koncerta za violinu (1938), Trećeg koncerta za klavir (1939), za klavir i deset duvačkih instrumenata, 32 komada za klavir (1940) i uvertire Η επιστροφή του Οδυσσέα (Povratak Odiseja, 1942–43) gusta su, energična i zahtevna, među najambicioznijom modernističkom muzikom napisanom bilo gde tih godina.

S druge strane pisao je tonalnu muziku ukorenjenu u grčkoj tradiciji. 36 Ελληνικοί χοροί (36 grčkih igara), komponovane između 1931. i 1936. i kasnije prerađene, uzimaju narodne melodije i ritmove iz cele Grčke, sa ostrva, iz Epira, sa Krita, iz Makedonije, i obrađuju ih za orkestar sa blistavim, živopisnim osećajem za zvuk. Za razliku od kompozitora grčke nacionalne škole, Skalkotas narodne napeve nije ukrašavao romantičarskim harmonijama; obrađivao ih je sa modernom jasnoćom koja čuva njihovu grubost. Jedno od njegovih poslednjih dela, baletska svita Η θάλασσα (More, 1948–49), podjednako je pristupačno.

Taj dvostruki glas, beskompromisni modernista i ljubitelj grčke igre, čini ga jedinstvenim. Neke grčke igre izvođene su za njegovog života i dopale su se publici; njegova velika dvanaestotonska dela morala su da čekaju decenijama, a mnoga su prvi put izvedena tek u drugoj polovini dvadesetog veka.

Posle njegove smrti prijatelji i muzičari osnovali su društvo da spasu i katalogizuju njegove rukopise, i polako je njegova muzika počela da se izvodi i objavljuje. Velika prekretnica bila je opsežna serija snimaka njegovih dela za švedsku izdavačku kuću BIS od devedesetih godina, zahvaljujući kojoj su ga slušaoci širom sveta otkrili. Danas grčki orkestri redovno izvode 36 grčkih igara, a njegovo ime poštuje se u grčkom muzičkom obrazovanju i koncertnom životu, pa i u njegovom rodnom gradu Halkidi. Za učenika je najbolji početak da posluša nekoliko grčkih igara, na primer one zasnovane na ostrvskim napevima, a zatim da ih uporedi sa snimkom iste narodne igre: čućete i tradiciju i ono što je od nje napravio jedan moderni kompozitor.

• Studirao je u majstorskoj klasi Arnolda Šenberga, osnivača dvanaestotonske muzike.
• Mnogi njegovi rani rukopisi izgubljeni su kada je 1933. napustio Berlin i otišao u Atinu.
• Dok je komponovao velike koncerte, zarađivao je za život kao običan violinista u atinskim orkestrima.
• Većina njegovih dela prvi put je izvedena tek posle njegove smrti 1949.