Manolis Anagnostakis

Anagnostakis je rođen u Solunu 1925. godine i odrastao je u gradu koji će postati poprište većine njegovih pesama. Tokom nemačke okupacije studirao je medicinu i pridružio se levičarskom omladinskom Pokretu otpora; bio je aktivan u studentskim publikacijama, a njegova prva zbirka, Εποχές (Godišnja doba, ili Epohe), izašla je 1945, na samom početku građanskog rata. Kako se rat između vlade i Demokratske armije pod vođstvom komunista širio, hiljade mladih levičara bilo je uhapšeno. Anagnostakis je uhapšen 1948, a 1949. vanredni vojni sud osudio ga je na smrt. Presuda nije izvršena, i pušten je na slobodu amnestijom 1951. godine.

Završio je studije medicine i postao radiolog, profesiju kojom se bavio do kraja radnog veka. Poezija je tekla uporedo: Εποχές 2 i Εποχές 3, zatim tri dela Η Συνέχεια (Nastavak, 1954–1962). Od 1959. do 1961. uređivao je u Solunu književni časopis Κριτική, jedan od važnih časopisa posleratnih godina. Posle vojnog udara 1967. neko vreme je ćutao, a 1970. objavio je Ο Στόχος (Meta), malu knjigu koja je kružila kao čin otpora diktaturi. Posle nje gotovo da nije pisao nove pesme, nego je izabrao kratke prozne beleške, sabrane u Το Περιθώριο '68–'69 (Margina). Godine 1978. preselio se u Atinu, gde je umro 23. juna 2005.

Anagnostakis je napisao vrlo malo, svega nekoliko desetina pesama, a njegove sabrane pesme staju u jedan tanak tom. Njegov stil je suprotnost velikom, suncem obasjanom lirizmu Elitisa ili epskom glasu Ricosa. Stihovi su kratki i razgovorni; ton je prigušen, često ironičan; tema je ono što dolazi posle. Njegova generacija borila se u Pokretu otpora u nadi u novi svet, a umesto toga dočekala je građanski rat, zatvore, progonstvo i sporu udobnost društva koje je radije zaboravljalo. Njegove pesme pitaju šta ostaje od tih nada, i od ljudi koji su ih gajili, kada istorija krene dalje.

Rane Εποχές nose strepnju četrdesetih godina: streljani prijatelji, sobe straha, ugrožena ljubav. Η Συνέχεια okreće se preživljavanju i sećanju. Ο Στόχος je najgorča i najslavnija zbirka: u njoj pesnik napada ne samo diktatore nego i kompromise sopstvenog tabora i same poezije, za koju sumnja da patnju pretvara u lepe reči. Njena najpoznatija pesma, Θεσσαλονίκη, μέρες του 1969 μ.Χ. (Solun, dani 1969. n. e.), prolazi kroz grad pod huntom: u ulici nekada punoj sećanja sada stoje banka, turističke agencije i agencije za iseljavanje, a prošlost je prekrivena tišinom.

Za Grke je Anagnostakis pre svega glas poražene levice i moralnog poštenja koje odbija laku utehu. Njegove pesme uče se u grčkim srednjim školama i na univerzitetima i citiraju se u esejima i novinama kad god je reč o građanskom ratu ili diktaturi. Kompozitori poput Mikisa Teodorakisa i Tanosa Mikrucikosa komponovali su muziku na njegove stihove; potražite te pesme i pratite tekst. Pročitajte naglas Θεσσαλονίκη, μέρες του 1969 μ.Χ.: počinje u Egipatskoj ulici (οδός Αιγύπτου) u njegovom rodnom gradu. Njegove sabrane Τα Ποιήματα 1941–1971 dobile su Državnu nagradu za poeziju 1986, a 2002. dobio je Veliku državnu nagradu za književnost.

• Vojni sud ga je 1949, u dvadeset četvrtoj godini, osudio na smrt, i preživeo je.
• Živeo je od posla radiologa, a ne od pisanja.
• Celo njegovo pesničko delo staje u jedan jedini tanak tom.
• Posle Ο Στόχος (1970) gotovo da više nije pisao pesme, a o tom ćutanju kritičari i danas raspravljaju.