Konstantinos Hacopulos

Hacopulos je rođen 1868. u Agriniju, u Etoliji i Akarnaniji, u zapadnoj Grčkoj. Otac mu je bio trgovac skromnih prihoda, ali su ga odgajili roditelji njegove majke, bogata zemljoposednička porodica iz Agrinija, a jezera, ravnice i stare kule tog kraja iznova se vraćaju u njegovim knjigama. Školovao se u Mesolongiju, gde ga je zapazio mladi Kostis Palamas, a pravo je studirao u Atini. Kao advokat u Agriniju radio je samo dve godine: nasleđena zemlja omogućila mu je da živi za književnost, pa se nastanio u Atini. Kao pobornik govornog jezika, od 1898. do 1899. uređivao je časopis Τέχνη (Umetnost), kratkog veka ali važan, koji je grčke čitaoce upoznao sa savremenom evropskom književnošću.

Godine 1900. otišao je u Nemačku, studirao u Minhenu, Drezdenu i Lajpcigu i oženio se finskom studentkinjom Sani Hegman. Posle nekoliko godina ponovo u Atini, živeo je u Minhenu i Berlinu od 1905. do 1914. Tamo je postao uvereni socijalista (1907) i tvrdio da su jezičko i socijalno pitanje jedna te ista borba, jer je katarevusa držala vlast u rukama malobrojnih učenih ljudi. Napravio je prvi grčki prevod Komunističkog manifesta, objavljen 1908. u jednim novinama u Volosu, i prevodio Getea, Ibzena i Hofmanstala na dimotiku. Svoja dela često je potpisivao pseudonimom Petros Vasilikos.

Vratio se u Atinu kada je 1914. izbio Prvi svetski rat. Godine 1920, ploveći za Italiju parobrodom Montenegro, umro je na brodu od trovanja hranom, u pedeset drugoj godini, i sahranjen je u Brindiziju; njegova ćerka je kasnije prenela njegove posmrtne ostatke na Prvo atinsko groblje.

Kao pesnik, Hacopulos je počeo zbirkama Τραγούδια της ερημιάς (Pesme samoće) i Τα ελεγεία και τα ειδύλλια (Elegije i idile), obe iz 1898. Pod uticajem francuskih simbolista želeo je da poezija bude muzika pre nego što postane iskaz: njegovi stihovi su meki, ponavljajući i maglovni, puni sumraka, izmaglice, jezera i nostalgije, a bio je među prvim grčkim pesnicima koji su eksperimentisali sa slobodnijim ritmovima. Njegove pozne zbirke Απλοί τρόποι (Jednostavni napevi) i Βραδινοί θρύλοι (Večernje legende) izašle su 1920.

Njegova proza ide dvama putevima. Jedan je društveni: u delima Αγάπη στο χωριό (Ljubav na selu, 1910) i pre svega Ο πύργος του Ακροποτάμου (Kula Akropotamosa, 1915) propadanje porodice seoskih zemljoposednika u njihovoj utvrđenoj kući pokazuje stari svet koji ustupa mesto novim društvenim snagama, a njegova socijalistička uverenja oblikuju priču ne pretvarajući je u pamflet. U delu Ο υπεράνθρωπος (Natčovek, 1915) bavi se tadašnjom modom Ničeovih ideja.

Drugi put je lirski. Φθινόπωρο (Jesen, 1917) gotovo da nema zaplet: nekoliko ljudi u provincijskom gradu, jedna jesen, ljubav koja se nikada sasvim ne ostvari. Važna je atmosfera, boja svetlosti, zvuk kiše, sporo proticanje vremena, dočarani prozom na dimotici velike muzičke istančanosti. To je knjiga u kojoj grčka proza prvi put zvuči zaista simbolistički.

Hacopulos je pre pisac za pisce nego popularno ime, ali njegovo mesto u istoriji grčke književnosti je sigurno: istorije novogrčke književnosti predstavljaju ga kao glavnog predstavnika simbolizma u grčkoj prozi i kao pionira društveno angažovanog romana. Φθινόπωρο i Ο πύργος του Ακροποτάμου redovno se ponovo objavljuju i proučavaju na univerzitetu, a u njegovom rodnom gradu Agriniju centralni trg nosi njegovo ime i njegovu statuu. Za učenika na nivou C1, prve stranice dela Φθινόπωρο lepa su vežba sporog čitanja: obratite pažnju koliko se toga kaže kroz vreme i svetlost i koliko jednostavna može biti dimotika za koju se borio.

• Ponekad je pisao pod pseudonimom Petros Vasilikos.
• Napravio je prvi grčki prevod Komunističkog manifesta, objavljen 1908. u radničkim novinama u Volosu.
• Umro je na moru 1920, na brodu koji je plovio za Italiju, i prvo je sahranjen u Brindiziju.
• Njegov časopis Τέχνη (1898–1899) trajao je samo godinu dana, ali je pomogao da evropski modernizam stigne u Atinu.