Herodot

Herodot je rođen oko 484. p. n. e. u Halikarnasu, današnjem Bodrumu na turskoj obali, grčkom gradu pod persijskom vlašću sa mešovitim grčkim i karijskim stanovništvom; i njegov otac nosio je karijsko ime Liks. Porodica se suprotstavila lokalnom tiraninu Ligdamidu, Herodotov rođak, epski pesnik Panijasid, bio je ubijen, a Herodot je neko vreme proveo u izgnanstvu na Samosu. Izgleda da se vratio da pomogne u svrgavanju tiranina, a zatim zauvek otišao.

Usledila su putovanja koja ispunjavaju njegovu knjigu: uz Nil sve do Elefantine, u Vavilon, kod Skita na severnoj obali Crnog mora, u Kirenu u Libiji i širom Egejskog mora. Gde god je išao, pitao je sveštenike, vodiče i trgovce šta znaju i beležio kada im veruje, a kada ne. U Atini, na vrhuncu Periklove moći, javno je čitao svoje delo, sprijateljio se sa Sofoklom i, prema jednom kasnijem izvoru, grad mu je glasanjem dodelio veliku nagradu.

Godine 444. ili 443. p. n. e. pridružio se novoj koloniji Turiji u južnoj Italiji, koju je Atina osnivala. Verovatno je tamo umro oko 425. p. n. e., mada jedno predanje smešta njegov grob u Pelu u Makedoniji. Pisao je na jonskom grčkom, dijalektu istočnog Egeja, a nadgrobni epigram ga je nazivao „gospodarom jonske istorije”.

Ιστορίαι (Istorija) ima za cilj, kako kaže prva rečenica, da zabeleži velika dela Grka i varvara kako ih vreme ne bi izbrisalo, i da objasni zašto su se borili. Devet knjiga, kojima su aleksandrijski priređivači kasnije dali imena devet Muza, počinje Krezom iz Lidije i mudrim Atinjaninom Solonom, koji bogatom kralju kaže da niko ne može biti nazvan srećnim pre smrti. Zatim prate uspon Persije pod Kirom, Kambisom, Darijem i Kserksom, uz duge digresije o zemljama koje su osvojili: Egipat sa svojim piramidama, krokodilima i balsamerima zauzima čitavu drugu knjigu.

Knjige od 6. do 9. su sami grčko-persijski ratovi: trkač koji trči u Spartu i juriš kod Maratona 490. godine; Kserks koji gradi most preko Helesponta i bičuje more; Leonida i tri stotine kod Termopila, čiji epitaf on navodi; drveni zidovi iz proročanstva i zamka kod Salamine; Plateja i Mikala 479. godine.

Između bitaka nalaze se priče koje svi pamte: Gig, primoran da uhodi Kandaulovu kraljicu; Polikrat sa Samosa, koji baca svoj prsten u more samo da bi mu se vratio u ribi; Arion, kog delfin nosi kući; Kleobis i Biton. Herodot prenosi ono što su mu ispričali, često u nekoliko verzija, i otvoreno kaže: „Ne verujem u ovo, ali zapisujem.” Taj spoj radoznalosti, pravičnosti i uživanja u dobroj priči razlog je zbog kog knjiga nikada nije prestala da se čita.

Svako grčko dete čita Herodota: odabrane priče iz Istorije, u prevodu na novogrčki, deo su nastave antičke književnosti u prvom razredu gimnazije, uz Odiseju. Izrazi koji su stigli preko njega deo su svakodnevnog grčkog: ο πατέρας της ιστορίας („otac istorije”), „Egipat je dar Nila” i spartanski epitaf Ὦ ξεῖν', ἀγγέλλειν Λακεδαιμονίοις („Putniče, javi Lakedemonjanima”), uklesan na modernom spomeniku kod Termopila, koji je on sačuvao. Ulice nazvane Ηροδότου postoje širom Grčke, a Herodotove priče na ovom sajtu, Krez i Solon, Polikratov prsten i Arionov delfin, prepričane su na tri različita nivoa, kako biste mogli da počnete tamo gde se nalazite.

• Podelu na devet knjiga nazvanih po Muzama izvršili su kasniji priređivači; sam Herodot napisao je jednostavno jedno dugo „istraživanje”.
• Plutarh je napisao čitav esej pod naslovom O Herodotovoj zlonamernosti, optužujući ga da je bio nepravedan prema Tebi i Korintu; kritičari su ga nazivali i ocem istorije i ocem laži.
• On je naš jedini izvor o maratonskom trkaču Fidipidu, koji u njegovoj verziji trči od Atine do Sparte da zatraži pomoć, a ne od Maratona do Atine.
• On korak po korak opisuje egipatsku tehniku mumifikacije, uključujući kuku kojom se mozak izvlačio kroz nos.