Napoleon Lapatiotis

Lapatiotis je rođen u Atini 31. oktobra 1888. Njegov otac, Leonidas Lapatiotis, bio je vojni oficir koji je dogurao do generala i kratko bio ministar vojnih poslova. Dečak je odrastao u izobilju, učio jezike i muziku i pisao stihove tako rano i tako lako da je već kao tinejdžer objavljivao u književnim časopisima. Diplomirao je pravo na Univerzitetu u Atini i nikada ga nije koristio. Godine 1914. objavio je «Μανιφέστο» (Manifest) u časopisu Νουμάς, mladalački poziv umetnosti i lepoti protiv sivila građanskog života, koji je odredio ton esteti kakav će ostati.

Živeo je, u izvesnom smislu, javno. Njegova homoseksualnost nije bila ni skrivana ni opraštana; oblačio se s promišljenom elegancijom, družio se s pesnikom Micosom Papanikolauom i zalazio u književne kafane Atine, dvadesetih godina se izjasnio kao komunista i postao zavisnik od droga, najpre morfijuma, a kasnije heroina i kokaina. Porodično bogatstvo se istopilo. Tridesetih godina živeo je s majkom u staroj kući u Eksarhiji, u sve većem siromaštvu, i dalje pišući pesme izuzetne doteranosti.

Tek 1939, u pedesetoj godini, sakupio je izbor u knjigu, «Τα ποιήματα». Zatim su došli rat i nemačka okupacija, sa gladnom zimom 1941–42. Bolestan, zavisan i bez ikakvih sredstava, Lapatiotis se ubio pištoljem u porodičnoj kući 7. januara 1944. i umro sutradan. Ostavio je mnogo neobjavljenih pesama, proznih tekstova i nedovršenu autobiografiju, «Η ζωή μου» (Moj život), objavljenu decenijama kasnije.

Lapatiotis je pisao kratke pesme, retko duže od jedne stranice, u pravilnim metrima i rimama, a njihova prva odlika je zvuk: bliske su pesmi za pevanje koliko god grčki stih može biti bez muzike. Teme su uobičajene teme evropskog fin de siècle, noć, jesen, kiša, izgubljena ljubav, prolazak mladosti, želja za smrću, ali obrađene s lakoćom koja ih čuva od samosažaljenja. Tipična pesma, često nazvana prosto «Νυχτερινό» (Nokturno), postavlja tihu scenu, pušta da se podigne osećanje i završava stihom koji pada kao uzdah. Ispod blagosti postoji postojan pogled na propadanje, zbog čega ga kritičari svrstavaju među pesnike «dekadencije» i uz Kariotakisa, mada on nikada ne deli Kariotakisov sarkazam.

Imao je i sklonost ka nestašluku. Godine 1938. objavio je «Βάο, γάο, ντάο», pesmu nalik sonetu sastavljenu isključivo od izmišljenih reči koje savršeno poštuju grčku gramatiku i ritam i ne znače baš ništa, da bi pokazao kako bi određena vrsta modernog kritičara hvalila sve što zvuči kao poezija. Pesma je postala slavna, i danas se citira i decenijama unapred najavljuje igre konkretne poezije i besmislenog stiha.

Pored lirike pisao je prozu: kratki roman «Το τάμα της Ανθούλας» (Antulin zavet, 1932), pripovetke, kritičke eseje i autobiografiju. «Τα ποιήματα» (1939) ostaje jezgro njegovog dela, mala, pažljivo odabrana knjiga u kojoj bi se gotovo svaki stih mogao otpevati, a više njih je od tada i otpevano.

Lapatiotis se danas čita kao jedan od najčistijih lirskih glasova između Palamasa i Generacije tridesetih, a njegove pesme su u gimnazijskim antologijama pored Kariotakisa. Više grčkih kompozitora ih je komponovalo, a njegovi stihovi se pojavljuju na albumima umetničke pesme, pa i u rok verzijama, što pristaje pesniku koji je uvek pisao za uho. Njegov život je postao film, «Μετέωρο και σκιά» (Meteor i senka, 1985) Takisa Specijotisa, koji ga je učinio referentnom tačkom grčke kvir kulture. Kuća u kojoj je živeo i umro, u ulici Ikonomu u Eksarhiji, u Atini, i dalje stoji, napola srušena, a kampanje da se spase kao zaštićeni spomenik pretvorile su je u malo mesto hodočašća. Onaj ko uči može da počne sa «Βάο, γάο, ντάο», čitanom naglas zbog uživanja u njenoj praznoj muzici, a zatim da pređe na prave pesme, gde svaka reč ima težinu.

• Njegov otac Leonidas bio je general i ministar vojnih poslova Grčke; sin nikada u životu nije bio zaposlen.
• «Βάο, γάο, ντάο» (1938) se u potpunosti sastoji od izmišljenih reči, a ipak ima metar, rimuje se i menja kao pravi grčki; verovatno je najpoznatija besmislena pesma u jeziku.
• Za života je objavio samo jednu zbirku pesama, 1939, u pedesetoj godini.
• Umro je u januaru 1944, iste okupacijske zime koja je ubila hiljade Atinjana, u porodičnoj kući u Eksarhiji koja stoji i danas.