Lukija Mađoru

Lukija Mađoru, čije se ime latinicom piše i Mangiorou ili Magiorou, rođena je u Atini 1914. godine. Od 1934. do 1939. studirala je slikarstvo i grafiku na Atinskoj školi lepih umetnosti, najpre kod Konstantinosa Partenisa, a zatim kod grafičara Janisa Kefalinosa. U kasnijem intervjuu prisetila se da ju je Partenis ohrabrio da se okrene grafici. U periodu 1939–1940. nastavila je u radionici bakroreza École des Beaux-Arts u Parizu. Janis Moralis naslikao je njen portret uljem 1939. godine.

U Školi je upoznala grafičara A. Tasosa (Anastasios Alevizos, 1914–1985), koji je postao njen partner u životu i radu, a kasnije i suprug. Tokom okupacije bila je jedna od osnivačica grupe umetnika EAM-a i sa drugim umetnicima rezala drvoreze koji su kružili kao propaganda protiv okupatora. Bila je i među osnivačima Komore likovnih umetnosti, osnovane 1944, i umetničke grupe Στάθμη (Nivo).

Posle studija, zbog nezgode sa rukom nije smela da je zamara, pa je nastavila da radi uglavnom kao slikarka. Godine 1987, dve godine posle Tasosove smrti, osnovala je Društvo likovnih umetnosti «Α. Τάσσος» da bi promovisala njegovo delo i podržala mlade grčke grafičare. Umrla je u Atini 2008. godine.

Osim drvoreza, njen grafički opus obuhvata ilustracije za albume i knjige. Ilustrovala je knjige drvorezima, među njima Λειτουργία σε λα ύφεσις (Misa u as-duru, 1943) M. Karagacisa, kao i knjige K. Parashosa i K. Makrisa. Državni muzej savremene umetnosti u Solunu opisuje njene grafike kao štedljive u liniji, sa ekspresionističkim elementima, a njeno slikarstvo kao meko u tonskim prelazima i skladno u boji.

Njeno najpoznatije javno delo nastalo je sa Tasosom 1960: Η καλλιέργεια του καπνού (Gajenje duvana), po narudžbini kompanije Papastratos za fabriku Nacionalne duvanske organizacije u Stavrupoliju, u zapadnom Solunu. Trebalo je da prikaže radnike fabrike duvana, koji su u početku bili njegovi jedini posmatrači. Izvedeno mešovitom tehnikom na platnu nalepljenom na drvo, delo ima dimenzije 2 × 12,40 metara i razvija se u pet delova poput friza, oslanjajući se na vizantijsku umetnost, oslikavanje vaza i antičku skulpturu, u zemljanim i sivim tonovima. Posle konzervacije u Nacionalnoj galeriji, izloženo je u manastiru lazarista u Solunu 2013. godine.

Nacionalna galerija u Atini čuva dve njene slike: akvarel Κατασκήνωση στη Βελίκα (Kampovanje u Velici), datovan oko 1965. i poklon Ministarstva prosvete, i veliku sliku u ulju Μεσημέρι (Podne), iz oko 1980. godine.

Slike Lukije Mađoru nalaze se u javnim zbirkama i još se izlažu. U leto 2017. opština Skijatos predstavila je više od trideset njenih originalnih slika i grafika u svom kulturnom centru na Burciju. Društvo likovnih umetnosti «Α. Τάσσος» koje je ona osnovala i dalje podržava grčku grafiku. Za vežbu iz grčkog otvorite onlajn zapis dela Κατασκήνωση στη Βελίκα (Kampovanje u Velici) u Nacionalnoj galeriji. Obratite pažnju na naslov: piše se στη Βελίκα bez završnog ν, ali στην Αθήνα i στην Κέρκυρα sa ν, jer se ν zadržava ispred samoglasnika i ispred glasova kao što su κ, π i τ. Zatim napišite jednu opreznu rečenicu o datumu: Ο πίνακας χρονολογείται γύρω στο 1965 (Slika se datuje oko 1965).

• Ona i A. Tasos rođeni su 1914. i upoznali su se kao studenti Atinske škole lepih umetnosti.
• Njihov friz o duvanu dug je 12,40 metara, otprilike koliko gradski autobus.
• Janis Moralis naslikao je njen portret 1939, dok je završavala studije.
• Njen akvarel Velike stigao je u Nacionalnu galeriju kao poklon Ministarstva prosvete.