Vicencos Kornaros

Gotovo sve što pouzdano znamo potiče iz poslednjih stihova speva, gde pesnik navodi svoje ime: Vicencos, iz porodice Kornaros, rođen u Sitiji, oženjen u Kastru, mletačkoj prestonici Krita koja je danas Iraklion. Naučnici danas uglavnom prihvataju da je to bio Vinčenco Kornaro, rođen 1553. u Trapezondi, imanju kod Sitije, u porodici mletačkog porekla koja je generacijama živela na ostrvu i kojoj je grčki bio maternji jezik.

Oko 1590. preselio se u Kandiju, gde se oženio Marijetom Zeno, obavljao javne dužnosti tokom godina kuge devedesetih godina XVI veka i bio član Accademia degli Stravaganti, književnog društva koje je osnovao njegov brat Andrea. To je bio svet kritske renesanse: Krit je bio mletački od 1211, a njegov obrazovani sloj čitao je Ariosta i Tasa dok je na ulicama slušao grčke narodne pesme. Umro je u Kandiji 1613. ili 1614, pola veka pre nego što su Osmanlije zauzele grad posle opsade duge dvadeset jednu godinu.

Neki istraživači sumnjali su u ovu identifikaciju, jer je to ime bilo često među ostrvskim plemstvom, a pitanje da li je napisao i religioznu dramu Η Θυσία του Αβραάμ (Avramova žrtva) još je otvoreno. Ono u šta nema sumnje jeste da je jedan jedini pesnik, u prvoj deceniji XVII veka, stvorio najlepši dugi spev na grčkom jeziku između Homera i modernog doba.

Ερωτόκριτος (Erotokritos) je romansa u pet delova i oko 10.000 rimovanih petnaesteraca, stiha grčke narodne pesme, napisana na kritskom dijalektu. Erotokritos, sin kraljevog savetnika, voli Aretusu, kćer Herakla, kralja Atine. Noću joj potajno peva serenade; kralj priređuje turnir na kojem on pobeđuje vitezove grčkog sveta; kada se usudi da zatraži njenu ruku, kralj ga progoni. Aretusa odbija sve druge prosce i bačena je u tamnicu. Tada napadaju Vlasi, a tamnoputi stranac, Erotokritos prerušen čarobnim napitkom, spasava Atinu u dvoboju. On iskušava Aretusinu vernost, otkriva se, i spev se završava njihovim venčanjem.

Zaplet je pozajmljen iz francuske srednjovekovne romanse Paris et Vienne, verovatno preko neke italijanske verzije, ali Kornaros ga je potpuno preoblikovao: radnja se odvija u zamišljenoj antičkoj Atini, likovi misle i govore kao kritski seljaci, a moralno središte je postojanost ljubavnika pred točkom sudbine. Dugi odlomci su monolozi ljubavi i tuge koji sami za sebe stoje kao pesme.

Jezik je bogat i muzikalan, pun poslovica i slika iz prirode, i upravo zbog njega je spev opstao: štampan je u Veneciji 1713, ali su ga Krićani odavno znali napamet.

Erotokritos se na Kritu peva i danas, uz sporu, vijugavu melodiju kritske lire, a njegovi dvostisi koriste se kao μαντινάδες na svadbama i slavljima. Poslušajte snimak početnih stihova Nikosa Ksilurisa iz 1976, ili grublju verziju Psarantonisa, i čućete zašto. Odlomci, obično Aretusin oproštaj ili turnir, nalaze se u čitanci književnosti grčkog liceja, a Seferis je spevu posvetio esej. U Sitiji letnji festival, Κορνάρεια, nosi njegovo ime, a u Iraklionu na trgu Πλατεία Κορνάρου stoji moderna skulptura Erotokritosa i Aretuse. Početni stih, Του Κύκλου τα γυρίσματα, Grcima je poznat kao prvi stih državne himne.

• Spev je napisan oko 1600–1610, ali je prvi put štampan u Veneciji tek 1713; čitav vek kružio je u rukopisima i usmeno.
• Kornaros navodi svoje ime u epilogu speva; to je gotovo jedini biografski dokument koji o njemu imamo.
• Radnja se odvija u antičkoj Atini, a ipak se junaci bore na turniru, srednjovekovnom viteškom nadmetanju, a kraljevi neprijatelji su Vlasi.
• Kornarosova porodica govorila je grčki iako je bila mletačkog plemićkog porekla; Kornaro su bili jedna od najstarijih porodica u Veneciji.