Marika Papagika

Marika Papagika rođena je kao Marika Kacori na ostrvu Kos, tada pod osmanskom vlašću. Njena umrlica navodi 1. septembar 1890. kao datum rođenja, ali nijedan raniji dokument to ne potvrđuje. Kao dete preselila se s porodicom u Aleksandriju, gde je velika grčka zajednica održavala kafane i muzičke lokale, i tamo je počela da peva. Krajem 1913. ili početkom 1914. snimala je za Gramophone Company u Egiptu; zna se da je od tog materijala sačuvano veoma malo. Tada je već bila udata za Kostasa (Gasa) Papagikasa, koji je svirao cimbal, žičani instrument po kome se udara, srodan grčkom santuriju. On ju je pratio na mnogim pločama.

U martu 1915. par je otplovio iz Pireja i u aprilu stigao na Elis Ajlend sa četrdesetak dolara, navodeći Čikago kao odredište. Do 1918. bili su u Njujorku. U julu 1918. Marika je napravila probni snimak za Victor, a njene prve ploče za Victor izašle su tog decembra; od jula 1919. snimala je i za Columbiju. Oko 1925. par je otvorio Marika’s, kafe-aman na adresi 215 West 34th Street na Menhetnu, gde su grčki i drugi mediteranski useljenici dolazili da slušaju muziku. Berzanski krah 1929. upropastio je lokal i okončao veći deo njene diskografske karijere. Osim četiri rodoljubive pesme snimljene za Victor 1937, nije se vratila u studio. Umrla je u bolnici na Stejten Ajlendu 2. avgusta 1943.

Papagikin repertoar bio je širok. Katalozi diskografskih kuća navode pesme u smirnskom stilu i amanedes, narodne pesme s ostrva i kopna, kleftske i rodoljubive pesme, kafanske pesme u duhu rebetika, pa čak i pomodne tanga i valcere. Njena pratnja bila je neobična za grčke ploče tog doba: violina, violončelo i cimbal, kasnije ponekad s klarinetom ili udom. Violončelista Markos Sifnios i njen muž sviraju na mnogim snimanjima, uz violiniste kao što su Atanasios Makedonas i Džordž Teologu.

Njen najpoznatiji snimak je Σμυρνέικο μινόρε (Smirnski mol), spora, improvizovana pesma u maniru amanesa. Snimila ju je za Victor 4. decembra 1918. i ponovo za Columbiju oko jula 1919. Pesma je kružila i pre nje: snimak iz Smirne iz 1909. spada među njene rane verzije. Ipak, njeno izvođenje danas zna većina slušalaca. Drugi naslovi pokazuju raznovrsnost njenog kataloga: Το ηλεκτρικό κορίτσι (Električna devojka, 1924), Σμυρνιώτικο ζεϊμπέκικο (Smirnski zejbekiko, 1925) i Ντουρού, ντουρού (1928), označena kao rebetiko. Godine 1937. snimila je Τον Βενιζέλο χάσαμε (Izgubili smo Venizelosa), pesmu o smrti državnika Eleftheriosa Venizelosa 1936. Pošto su kuće većinu naslova štampale latiničnim slovima, njen katalog pokazuje i kako su se grčke reči pisale za američko tržište.

Decenijama su Papagiku poznavali uglavnom kolekcionari ploča. Grčka reizdanja snimaka na 78 obrtaja vratila su njene pesme, a 2010. LP The Further the Flame, the Worse It Burns Me američkog istraživača Iana Nagoskog za Canary Records predstavio ju je novim slušaocima. U Atini se monolog Μαρίκα Παπαγκίκα – Το ηλεκτρικό κορίτσι (Marika Papagika – Električna devojka) Nikosa Stamatijadisa, u režiji i izvođenju Kerasije Samare, vratio u pozorište Ροές u decembru 2023. Probajte: Discography of American Historical Recordings (Univerzitet Kalifornije u Santa Barbari) nudi onlajn zvuk Victorovog snimka Σμυρνέικο μινόρε iz 1918. Poslušajte kratak odlomak dvaput: prvo obratite pažnju samo na šum i pucketanje, zatim pratite njene samoglasnike i naglašene slogove. Na kraju prepišite tri kataloška naslova grčkim slovima sa akcentima: Smyrniotico zabekiko postaje Σμυρνιώτικο ζεϊμπέκικο, Stoma me stoma postaje Στόμα με στόμα, To electrico koritsi postaje Το ηλεκτρικό κορίτσι.

• Njeno prvo objavljeno snimanje za Victor, 4. decembra 1918, obuhvatilo je Σμυρνέικο μινόρε.
• Diskografske kuće različito su nazivale instrument njenog muža: santur u Victorovim podacima, cimbal u Columbiji.
• Njen kafe-aman, Marika’s, nalazio se u West 34th Street na Menhetnu.