Joanis Makrijanis

Rođen je 1797. kao Joanis Trijandafilu u Avoritiju, zaseoku u planinama Doride u srednjoj Grčkoj, u siromašnoj porodici; otac mu je poginuo u okršaju s albanskim neregularnim četama kada je bio beba, a porodica je pobegla u Livadiju. Visok za svoje godine, dobio je nadimak Makrijanis, „dugi Janis”, i ime mu je ostalo. Radio je kao sluga, a zatim kao sitni trgovac u Arti, 1820. pristupio je tajnom društvu Filiki Eterija, a 1821. latio se oružja. Borio se u Rumeliji i na Peloponezu, a juna 1825. održao je mlinove Lerne kod Nafplija protiv egipatske vojske Ibrahim-paše. Teško je ranjen braneći atinski Akropolj 1826–27. i bol je nosio do kraja života.

U novoj državi postao je general, nastanio se u Atini podno Akropolja, u četvrti koja danas nosi njegovo ime, i postao otvoreni protivnik najpre Kapodistrije, a zatim bavarskog namesništva i apsolutne vlasti kralja Otona. U noći 3. septembra 1843. predvodio je vojsku i masu okupljene pred dvorom i izdejstvovao obećanje ustava; trg je u spomen na to preimenovan u Sintagma, „Ustav”.

Njegova nezavisnost stvorila mu je neprijatelje. Godine 1852. uhapšen je pod optužbom za zaveru protiv kralja, a 1853. osuđen na smrt; kazna je ublažena i pušten je 1854, narušenog zdravlja. Umro je u Atini 27. aprila 1864.

Makrijanis nije znao da piše kada se rat završio. Godine 1829. u Argosu sam je naučio slova da bi mogao da zapiše ono što je video, i između 1829. i 1850. ispunio je svoje sveske Απομνημονεύματα (Memoarima). Pisao je kako je govorio, dimotikom rumelijskog seljaka, bez interpunkcije i sa rečima spojenim jedna s drugom, i sakrio je rukopis; dešifrovao ga je i objavio tek 1907. Janis Vlahojanis. Knjiga pripoveda rat iznutra, bitku po bitku, a zatim razočaranja mira: strane sile, bavarske oficire, političare i vojskovođe koji su svoj interes stavljali iznad zajedničke stvari. Njeno moralno središte je rečenica koju Grci i danas citiraju, da smo „u ‚mi’, a ne u ‚ja’”, a njena najpoznatija stranica je njegova naredba vojnicima koji su se spremali da prodaju dve antičke statue Evropljanima: „za ovo smo se borili”.

Drugi rukopis, Οράματα και θάματα (Viđenja i čuda, 1851–52), dnevnik njegovih verskih viđenja pisan u zatvoru i u bolesti, objavljen je tek 1983. Makrijanis je na svoj način bio i mecena: između 1836. i 1839. naložio je narodnom slikaru Panajotisu Zografosu i njegovim sinovima da pod njegovim vođstvom naslikaju seriju slika bitaka iz rata, kao svedočanstvo za kralja i ambasadore velikih sila; primerci se čuvaju u Biblioteci Genadijus u Atini i u Kraljevskoj zbirci u Vindzoru, i oni su vizuelni blizanac Memoara.

Makrijanis je postao klasik 1943, kada ga je Jorgos Seferis, u predavanju pred grčkim vojnicima u Aleksandriji pod naslovom Ένας Έλληνας – ο Μακρυγιάννης (Jedan Grk: Makrijanis), predstavio kao nepismenog generala koji je učitelj svih grčkih prozaista, a Elitis, Teotokas i cela generacija tridesetih uzeli su ga za uzor žive dimotike. Odlomci iz Memoara, pre svega epizoda sa statuama i «είμαστε εις το “εμείς”», čitaju se u svakoj gimnaziji, a rečenica se citira kad god Grci raspravljaju o sebičnosti i opštem dobru. U Atini četvrt Makrijani pored Muzeja Akropolja i duga ulica 3ης Σεπτεμβρίου nose ime čoveka i njegove noći; sam trg Sintagma obeležava njegov ustav. Zografosove slike mogu se videti u Biblioteci Genadijus u Atini.

• Naučio je da piše sa 32 godine, u Argosu 1829, isključivo da bi zabeležio svoja sećanja na rat.
• Rukopis Memoara, pisan bez interpunkcije i bez razmaka između reči, ostao je nepročitan dok ga Janis Vlahojanis nije dešifrovao i objavio 1907, 43 godine posle autorove smrti.
• Trg Sintagma u Atini i ulica 3ης Σεπτεμβρίου dobili su imena po ustavu koji je izvojevao u noći 3. septembra 1843.
• Godine 1853. osudila ga je na smrt država koju je pomogao da se stvori; kazna je ublažena i sledeće godine je pušten.