Stavros Ciolis

Stavros Ciolis rođen je 1937. u Tripoliju, glavnom gradu Arkadije na Peloponezu; Arkadija je kasnije postala predeo nekoliko njegovih filmova. Studirao je film u školi Stavrakos u Atini i od 1958. oko deset godina radio kao asistent režije. Izvori broje između 54 i 56 filmova, mnoge za Finos Film, veliki studio popularnog grčkog filma. U intervjuu iz 2018. rekao je da je tajne zanata naučio od reditelja Janisa Dalijanidisa.

Njegov prvi dugometražni film, Ο μικρός δραπέτης (Mali begunac), snimljen je za Finos Film po njegovom scenariju; obično se datira u 1968, mada neke filmografije navode 1969. Usledili su kriminalistički filmovi i socijalne drame, među njima Πανικός (Panika, 1969), a Κατάχρησις εξουσίας (Zloupotreba vlasti), datovan u 1970. ili 1971, postao je međunarodni uspeh. Zatim se oko 1971. povukao iz režije. Vratio se tek 1985, filmom Μια τόσο μακρινή απουσία (Tako dugo odsustvo).

Od tada je redovno snimao do 2004. Pisao je i pozorišne komade, sabrane u knjizi naslovljenoj Θεατρικά (Drame), kao i stihove za popularne pevače. Njegov poslednji film izašao je 2017, kada je imao osamdeset godina. Ciolis je umro u Atini 23. jula 2019.

Μια τόσο μακρινή απουσία (Tako dugo odsustvo, 1985) mračna je drama o dve sestre: posle očeve smrti jedna, nekadašnja studentkinja u Nemačkoj, povlači se u sebe, a pokušaj njene sestre da je zaštiti završava se njenim sopstvenim slomom. Na festivalu u Solunu 1985. film je osvojio niz nagrada, između ostalog za glumice i za fotografiju Đorgosa Arvanitisa. Zatim se njegov ton promenio. Ακατανίκητοι εραστές (Nepobedivi ljubavnici, 1988) prate dečaka koji beži iz sirotišta, luta centrom Atine, seda na voz za Tripoli i krstari planinama Arkadije s mladom ženom kojoj se pokvario automobil, sve dok se ne vrati u ruiniranu kuću svoje bake. Film je osvojio festivalske nagrade za najbolji film i najbolju režiju i prikazan je u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.

Έρωτας στη χουρμαδιά (Ljubav pod urminom palmom, 1990) i Παρακαλώ, γυναίκες, μην κλαίτε (Molim vas, dame, ne plačite, 1992), napisan s Hristosom Vakalopulosom, takođe su nagrađeni u Solunu. U drugom, dva restauratora ikona iz Atine dolaze u planinsko selo u Arkadiji da poprave freske jedne vizantijske crkve, pa ostave posao napola završen kad dođe zima. Ας περιμένουν οι γυναίκες (Neka žene čekaju, 1998) šalje trojicu pašenoga oko jezera Volvi dok im porodice letuju na Tasosu. Zajedno s filmom Γυναίκες που περάσατε από δω (Žene koje ste prošle ovuda, 2017) poslednja dva čine neformalnu „žensku” trilogiju. Njegov stil počiva na blagom humoru, improvizovanom dijalogu, lutanju i često na neprofesionalnim glumcima.

Ciolisovi filmovi pamte se po neužurbanom lutanju i tihoj komediji. U decembru 2023. Kinoteka u Solunu priredila mu je retrospektivu Μια τόσο κοντινή παρουσία (Tako blisko prisustvo), na kojoj je prikazano trinaest njegovih filmova i razgovarano o njihovoj digitalizaciji. Filmovi su na grčkom, ali celi filmovi puni improvizovanih svakodnevnih dijaloga zahtevni su čak i na nivou C2, pa radite s kratkim scenama i titlovima. Pokušajte ovo: pročitajte onlajn sažetak filma Ακατανίκητοι εραστές (Nepobedivi ljubavnici) Solunskog filmskog festivala, pa na grčkom prepričajte dečakov put, od sirotišta kroz Atinu i vozom do Tripolija sve do planina, koristeći πρώτα, έπειτα, ώσπου (prvo, zatim, sve dok). Na kraju opišite jedno mesto na putu u dve rečenice.

• Pre nego što je režirao svoje filmove, bio je asistent režije na više od pedeset filmova.
• Μια τόσο μακρινή απουσία (Tako dugo odsustvo) bio je i filmski debi glumice Pemi Zuni.
• Kampanja grupnog finansiranja za njegov poslednji film prikupila je samo oko 8.000 evra od cilja od 60.000; zatim je kompanija Faliro House pomogla da se završi.
• Imao je osamdeset godina kada je Γυναίκες που περάσατε από δω (Žene koje ste prošle ovuda) prikazan na festivalu u Solunu u novembru 2017.