Joanis Teodorakopulos

Teodorakopulos je rođen 28. februara 1900. u selu Vasaras u Lakoniji, na jugu Peloponeza. Bio je stipendista škole Rizarios u Atini, a zatim je otišao, kao mnogi daroviti Grci njegove generacije, na univerzitete nemačkog govornog područja: u Beč (1920–1922) i Hajdelberg (1922–1925), tada jedan od velikih centara evropske filozofije, gde se raspravljalo o neokantovskoj tradiciji i novim filozofijama egzistencije i kulture; slušao je Hajnriha Rikerta i Karla Jaspersa i doktorirao 1925. tezom o dijalektici bića kod Platona. Tamo je sklopio doživotno prijateljstvo sa još dvojicom mladih Grka, Konstantinosom Cacosom i Panajotisom Kanelopulosom; grčka intelektualna istorija naziva ih «hajdelberškom generacijom».

Po povratku u Grčku, njih trojica su 1929. osnovala časopis Αρχείον της Φιλοσοφίας και Θεωρίας των Επιστημών (Arhiv filozofije i teorije nauka), koji je izlazio do 1940, kao pokušaj da se ozbiljna evropska filozofija unese u grčki jezik. Potom su im se putevi razišli: Kanelopulos je postao političar i nakratko premijer, Cacos političar i kasnije predsednik Republike, dok je Teodorakopulos ostao pre svega učenjak, mada je i on nakratko bio ministar prosvete, 1945. i 1966.

Predavao je filozofiju na mladom Univerzitetu u Solunu (profesor od 1933), a od 1939. na Univerzitetu u Atini, koji je napustio 1967. pod vojnom huntom. U Atinsku akademiju izabran je 1960, bio je njen predsednik 1963, a od 1966. do smrti generalni sekretar; tamo je osnovao Istraživački centar za grčku filozofiju. Umro je u Atini 20. februara 1981, pošto je više od pola veka proveo u društvu Platona.

U središtu Teodorakopulosovog dela stoji Platon. Njegov Εισαγωγή στον Πλάτωνα (Uvod u Platona, 1940) nije suvo sažimanje učenja, već poziv da se dijalozi čitaju kao živa filozofija: Sokratova pitanja o pravdi, duši, ljubavi i smrti, drama razgovora, mitovi i slike kojima Platon govori kada argument dođe do svojih granica. Napisao je i druge studije, poput Πλάτων – Πλωτίνος – Ωριγένης (Platon – Plotin – Origen, 1959), i knjigu o Geteovom Faustu (1956), koja je dobila državnu nagradu, a decenijama je držao predavanja o Platonu; za mnoge grčke čitaoce njegove knjige bile su prvi most između školskog starogrčkog i same filozofije.

Njegov pristup odražavao je hajdelberško obrazovanje. Čitao je Grke oruđima nemačke filozofije, istorije ideja i filozofije kulture i u antičkoj misli nije video muzej, već izvor vrednosti za savremenu Grčku i Evropu. Sa Cacosom i Kanelopulosom pripadao je generaciji koja je htela da Grčkoj podari sopstveni filozofski jezik, na zahtevnom ali dostojanstvenom grčkom univerziteta. Njegov stil, odmeren i uzvišen, sa dugim periodima i apstraktnim imenicama, tipičan je za tu tradiciju, i delom upravo zato njegove knjige su odlična škola za naprednog čitaoca grčkog.

Teodorakopulosov Εισαγωγή στον Πλάτωνα i dalje stoji na policama grčkih studenata filozofije i klasične filologije i može se naći u antikvarijatima širom Atine, dobra prva kupovina za učenika nivoa C2 koji želi da čita o Platonu na grčkom. U grčkoj intelektualnoj istoriji njegovo ime vezuje se za Cacosa i Kanelopulosa, a «hajdelberška generacija» ostaje referentna tačka kada se raspravlja o tome kako je filozofija ušla u novogrčki. Kao član Atinske akademije deo je istorije te ustanove. Stranice sajta o Platonu i Sokratu prirodan su sledeći korak: pročitajte stranicu Odbrane, a zatim pročitajte šta je Teodorakopulos iz nje izvukao.

• On, Konstantinos Cacos i Panajotis Kanelopulos pamte se zajedno kao «hajdelberška generacija».
• Od trojice prijatelja jedan je postao premijer, a drugi predsednik Republike; on je ostao filozof, iako je dvaput nakratko bio ministar prosvete.
• U Atinsku akademiju izabran je 1960, predsedavao joj je 1963, a od 1966. do 1981. bio je njen generalni sekretar.
• Godine 1975. osnovao je u Maguli kod Mistre slobodnu školu filozofije nazvanu po vizantijskom filozofu Pletonu.