Nausika Pastra

Nausika Pastra, čije se ime piše i Nausica ili Nafsika Pastra, rođena je 1921. u Kalamati, na Peloponezu. Vajarstvu se posvetila tek oko trideset pete godine. Prema Nacionalnoj galeriji u Atini, 1957. je pohađala kurs vajarstva Evalda Matarea na Sommerakademie u Salcburgu; kustos Emanuil Mavromatis njene prve časove kod Matarea datira u 1956. Tamo je izradila vazu od prstenova gline položenih jedan na drugi, starom grnčarskom tehnikom. Od 1957. do 1962. studirala je u vajarskom ateljeu Frica Votrube na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, koja joj je 1959. dodelila Figerovu nagradu za crtež.

Galerija Würthle u Beču priredila joj je 1963. prvu samostalnu izložbu figura od gline, gipsa, cementa i bronze, koju je austrijska kritika toplo primila. Zatim se nastanila u Parizu: Nacionalna galerija navodi 1963, drugi izvori 1964. Od 1967. do 1973. pohađala je seminar sociologije umetnosti Žana Kasua na École Pratique des Hautes Études i postala dopisni član Bečke secesije.

Sredinom osamdesetih vratila se u Grčku i otada je vreme delila između Atine, Soluna i Pariza. Godine 1982. učestvovala je na Evropaliji u Belgiji i osvojila treću nagradu za vajarstvo na Bijenalu u Aleksandriji. Umrla je 2011.

U Beču je Pastra proučavala ljudsku figuru. Kasnije je napisala da je nije zanimao spoljašnji izgled, već kako se volumeni smeštaju u prostoru i pokazuju pravce ravnoteže u različitim pozama. U Parizu je inspiraciju zamenila matematikom. Od 1968. radila je sa dva oblika koja svako prepoznaje, kvadratom i krugom, i spojila ih u novi oblik koji je nazvala Σύνεκτρον (Synectron); francuska država dodelila joj je patent za njega 1971. Synectron je postao polazište serije Αναλογικά (Analogiques), koja je od ravnih studija prerasla u reljefe i trodimenzionalne skulpture zasnovane na polukrugovima i pravim uglovima.

Njen rad se stalno vraćao jednom problemu: kako se prostor menja kada se menjaju odnosi među njegovim delovima, dok sistem odnosa ostaje isti. Svaka skulptura je ujedno analiza jedne faze tog problema. Radila je u drvetu, gvožđu, kamenu, mermeru, bojenom aluminijumu i duraluminijumu, često u arhitektonskoj razmeri. Godine 1974. njen projekat trga sa fontanom od 500 kvadratnih metara u Montreju, kod Pariza, bio je jedan od tri odabrana od 100 prijava; kamena skulptura-ambijent na istu temu završena je 1976. u liceju u Mirpoau, na jugu Francuske. Kasnije serije, poput Σχέσεις-Ρυθμοί (Odnosi-Ritmovi), spajale su gvožđe i oregonski bor u dinamičnije postavke.

Godine 2014. Državni muzej savremene umetnosti u Solunu priredio je u Lazarističkom manastiru retrospektivu njenih crteža, skulptura i teorijskih tekstova, koja je zatim preneta u Muzej moderne grčke umetnosti na Rodosu. Galerija Kalfayan u Atini prikazala je njene pariske serije 2018, a bečke godine 2022. U Solunu Συνάρτησις Ι (Funkcija I) stoji kod Umetničke fondacije Teloglion, a reljef od bojenog gvožđa prekriva fasadu kulturnog centra Vafopuleio.

Probajte: otvorite onlajn zapis Nacionalne galerije za Σύνεκτρον-Τετράγωνο-Κύκλος (Synectron-Kvadrat-Krug, 1976, duraluminijum, 55 × 55 × 9 cm), naveden kao izložen u Nacionalnoj gliptoteci u Atini. Napišite dve rečenice na grčkom, na primer «Το σχήμα προκύπτει από τον κύκλο και το τετράγωνο» (Oblik proizlazi iz kruga i kvadrata), i još jednu o materijalu. Zatim uporedite oblik naslova Συνάρτησις sa današnjim συνάρτηση.

• Imala je francuski patent za jedan oblik: Synectron, registrovan 1971.
• Njena prva skulptura u Salcburgu građena je kao antička posuda, od valjaka gline, a Matare ju je koristio u nastavi.
• Dizajnirala je logotipe Francuskog instituta u Solunu i Umetničke fondacije Teloglion.
• Vajarstvo je počela da studira oko trideset pete godine, a 2004. je u Atini još izlagala novo delo.