Lefteris Vojacis

Lefteris Vojacis (piše se i Vogiatzis ili Voyatzis) rođen je u Kaliteji, na južnom obodu Atine. Nekoliko izvora navodi 12. oktobar 1944, dok drugi, kao i omaž iz 2025. povodom 80 godina od njegovog rođenja, upućuju na 1945. Studirao je englesku književnost na Atinskom univerzitetu, zatim pozorište na Max Reinhardt Seminaru u Beču i u dramskoj školi Kostisa Mihailidisa u Atini. Prvu ulogu dobio je 1973: baku u komadu Κυριακάτικος περίπατος (Nedeljna šetnja) Žorža Mišela, u režiji Jorgosa Mihailidisa. Narednih godina igrao je u Amfi-teatru Spirosa Evangelatosa, između ostalog u Tartifu 1978, i uz Eli Lambeti.

Godine 1981. osnovao je trupu Η Σκηνή (Scena) zajedno sa Vasilisom Papavasiliuom, Anom Kokinu, Dimitrisom Katalifosom, Smaragdom Smirneu i drugima. Njihovo pozorište, bivša fabrika duvana u ulici Kikladon u Kipseliju koju je preuredio arhitekta Kirjakos Krokos, otvoreno je 20. marta 1982. Klajstovim Razbijenim krčagom. Kada se grupa krajem osamdesetih podelila, Vojacis je 1988. osnovao Η νέα Σκηνή (Novu scenu), a 1989. Radionicu antičke drame.

Njegova poslednja predstava, Molijerov Amfitrion za Nacionalno pozorište, igrana je u Epidauru u avgustu 2012. Umro je od raka u Atini 2. maja 2013, na Veliki četvrtak. Publika se oprostila od njega u njegovom pozorištu u ulici Kikladon pre sahrane na Prvom atinskom groblju.

Vojacis je često režirao predstavu i istovremeno u njoj igrao. U intervjuu za list Το Βήμα (To Vima) odbacio je reč perfekcionizam i nazvao detalj kičmom rada. Njegov repertoar slobodno se kretao kroz vekove. Tri komada Jorgosa Dijalegmenosa, Σε φιλώ στη μούρη (Ljubim te u njušku, 1986), Η νύχτα της κουκουβάγιας (Noć sove, 1998) i Bella Venezia (2005), donela su mu po nagradu „Karolos Kun” za režiju. Postavio je Sofoklovu Αντιγόνη (Antigonu) 1992. i obnovio je 2006–2007, a 1993. Κατσούρμπος (Kacurbos), komediju kritske renesanse Georgiosa Hortacisa.

Za Nacionalno pozorište režirao je Eshilove Πέρσες (Persijance) u Epidauru 1999, uz muziku Spirosa Sakasa i scenski pokret Dimitrisa Papajoanua. U ulici Kikladon učestvovao je, kao reditelj ili glumac, u Molijerovim komadima Μισάνθρωπος (Mizantrop, 1996–1997) i Σχολείο γυναικών (Škola za žene, 2004). Postavio je i komade Harolda Pintera Τέφρα και σκιά (Pepeo pepelu, 2000) i Θερμοκήπιο (Staklena bašta), kao i Καθαροί πια (Očišćeni, 2001) Sare Kejn. Na filmu je igrao gotovo isključivo kod svog prijatelja Nikosa Panajotopulosa.

Pozorište u ulici Kikladon danas nosi njegovo ime. Dvodnevna konferencija održana tamo u maju 2017. iznedrila je zbornik studija i svedočanstava koji su priredile Ana Tabaki i Aleksija Altuva sa Atinskog univerziteta; 2023. poludnevni skup razmotrio je njegove četiri Molijerove predstave; a u jesen 2025. desetodnevni omaž prikazao je snimke Antigone, Bella Venezia, Očišćenih i Staklene bašte pored kostima i delova scenografije. Probajte ovo: otvorite digitalni arhiv Nacionalnog pozorišta (nt-archive.gr), pronađite Πέρσες iz 1999. i pročitajte grčke podatke o autorima, kao što su Σκηνοθεσία, Σκηνικά i Φωτισμοί (režija, scenografija, svetlo). Napišite po jednu rečenicu za svaku osobu, na primer Τη σκηνοθεσία υπογράφει ο Λευτέρης Βογιατζής (Režiju potpisuje Lefteris Vojacis). Zatim prenesite njegovu rečenicu: Ο Βογιατζής έλεγε ότι η λεπτομέρεια είναι η ραχοκοκαλιά.

• Njegova prva scenska uloga, 1973, bila je baka.
• Pozorište Scene u ulici Kikladon prvobitno je bilo fabrika duvana.
• Bio je jedan od glavnih glasova dečje radio-emisije Εδώ Λιλιπούπολη (Ovde Lilipupoli) na Trećem programu ERT-a.
• Njegova garderoba u pozorištu u ulici Kikladon sačuvana je onakva kakva je bila.