Marta Karajani

Marta Karajani rođena je 6. novembra 1939. kao jedino dete roditelja izbeglica iz Ponta i odrasla je u Keraciniju, kod Pireja; neki izvori kao mesto rođenja navode Pirej ili Atinu. Sa osam godina, posle godinu dana časova u plesnoj školi Morjanov, primljena je u dečji balet Lirske scene, a kada je taj program ugašen, sledila je svoju učiteljicu u novu plesnu školu. Njena privatna gimnazija predavala je i ples i glumu. Na školskoj predstavi primetio ju je reditelj Orestis Laskos i pozvao je na probno snimanje u Finos Film. Pre nego što je napunila sedamnaest godina, igrala je dragu Alekosa Aleksandrakisa u filmu Η Άγνωστος (Nepoznata), prikazanom 1956. Nikada nije pohađala dramsku školu, ali je dobila glumačku dozvolu kao „izuzetan talenat“.

Scenski debi usledio je 1957. u reviji Ελέφαντες και ψύλλοι (Slonovi i buve), gde je upoznala Janisa Dalijanidisa, tada glumca i plesača. Od 1961. njena filmska karijera bila je tesno vezana za Dalijanidisa i Finos Film, a od 1964. do 1972. radila je isključivo za Finos. Potom se posvetila pozorištu, prelazeći sa mjuzikla i komedija 1970-ih i 1980-ih na dramu 1990-ih, a od 1977. pojavljivala se u televizijskim serijama. Njena autobiografija Ο έρωτας μωρό μου είναι γλέντι (Ljubav je, dušo, veselje) objavljena je 2001. Umrla je 18. septembra 2022.

Filmska persona Karajani oblikovala se u komedijama i mjuziklima Finos Filma 1960-ih. Dalijanidis ju je prvi put angažovao u filmu Ζητείται ψεύτης (Traži se lažov, 1961). Μερικοί το προτιμούν κρύο (Neki to vole hladno, 1963), koji Finos predstavlja kao prvi grčki mjuzikl, doneo joj je veliki uspeh u ulozi verenice Dinosa Iliopulosa. Zatim je postala stalno lice Dalijanidisovih mjuzikla, među kojima su Κάτι να καίει (Nešto gori, 1964), Κορίτσια για φίλημα (Devojke za ljubljenje, 1965), Ραντεβού στον αέρα (Sastanak u vazduhu, 1966), Μια κυρία στα μπουζούκια (Dama u buzukiji, 1968), Γοργόνες και μάγκες (Sirene i mangupi, 1968) i Μαριχουάνα στοπ (Marihuana stop, 1971). Plesala je u svima, ali je pevala samo u jednom: Ο άντρας που θα παντρευτώ (Muškarac za koga ću se udati) Mimisa Plesasa i Lefterisa Papadopulosa u Sirenama i mangupima.

Sa Kostasom Vucasom činila je veoma omiljen filmski par, pre svega u filmu Το ανθρωπάκι (Čovečuljak, 1969). Πεθαίνω κάθε ξημέρωμα (Umirem svake zore, 1969) Nikosa Foskolosa dao joj je jedinu dramsku ulogu u Finosu. Finos Film broji dvadeset od njena četrdeset dva filma. Na sceni je u zimu 1972. postavila ambiciozni Kabare, tokom 1990-ih dobijala pohvale u delima Pirandela, Goldonija i Keselringa, a 2004. igrala je Praksagoru u Aristofanovim Εκκλησιάζουσες (Žene u narodnoj skupštini), na turneji po grčkim festivalima sve do Odeona Heroda Atika.

Finos Film, koji drži prava na njene filmove, čuva na svom sajtu filmografiju Karajani, tri video-omaža i izbor njenih izreka; kada je umrla, kompanija se od nje oprostila kao od „naše sirene“. Govorila je da se nasmejavanje ljudi ne uči: ili ga imaš ili nemaš. Osećaj za komiku možda je urođen, ali komični dijalog je odlična učionica. Izaberite kratku scenu iz potpisane Finosove komedije na grčkom, kao što je Το ανθρωπάκι (Čovečuljak), i zabeležite kako likovi upućuju molbu, prekidaju jedni druge i menjaju ton. Zatim svojim rečima napišite novu razmenu od četiri do šest replika za istu situaciju, umesto da prepisujete scenario, i odigrajte je sa partnerom.

• Dobila je glumačku dozvolu kao „izuzetan talenat“, a da nikada nije pohađala dramsku školu.
• U Dalijanidisovim mjuziklima uvek je plesala, ali je pevala samo jednom, u Sirenama i mangupima (1968).
• Godine 2002. vratila se na Lirsku scenu u opereti Το κορίτσι της γειτονιάς (Devojka iz komšiluka), više od pedeset godina posle dečjeg baleta.
• Njena prva antička komedija došla je tek 2004, kada je igrala Praksagoru u Aristofanovim Ženama u narodnoj skupštini.