Vaso Katraki

Katraki je rođena 1914. u Etoliku, malom gradu sagrađenom na ostrvu u laguni blizu Mesolongija, u zapadnoj Grčkoj. Pejzaž vode, trske i kamena, i težak život ribara, zauvek su ostali s njom. Godine 1936. upisala je Školu lepih umetnosti u Atini, gde je studirala slikarstvo kod Konstantinosa Partenisa i otkrila grafiku, umetnost koja će postati njena, kod Janisa Kefalinosa, koji je tada obnavljao grčku grafiku. Diplomirala je 1940.

Rat i nemačka okupacija oblikovali su je kao umetnicu i kao građanku. Tih godina ona i njen muž, lekar Jorgos Katrakis, pristupili su frontu otpora EAM, a ona je pravila drvoreze o gladi, žalosti i borbi, jednostavne i neposredne slike koje su se mogle umnožavati i deliti. Ostala je žena levice, a poraz levice u Građanskom ratu i progoni narednih decenija prisutni su u njenom delu.

Tokom 1950-ih i 1960-ih njena umetnost je sazrela, a ugled rastao, u Grčkoj i u inostranstvu. Godine 1966. izložila je dva monumentalna dela na 33. Venecijanskom bijenalu, među njima Η πτώση του Καραϊσκάκη (Pad Karaiskakisa), i dobila međunarodnu nagradu Tamarind za litografiju, retko međunarodno priznanje za grčkog grafičara. Godinu dana kasnije, 21. aprila 1967, prvog dana vojnog puča, uhapšena je i poslata na ostrvo-zatvor Jaros sa drugim protivnicima diktature; međunarodna kampanja izdejstvovala je njeno oslobađanje 1968. Posle povratka demokratije 1974. nastavila je da radi i izlaže u Atini, poštovana kao jedna od najznačajnijih grčkih umetnica svoje generacije, sve do smrti 1988.

Prvu veliku celinu dela Katraki čine drvorezi. Crno-belo, dubokim rezovima i snažnim kontrastima, prikazivala je ljude svog vremena: žene u crnini, radnike, izbeglice, mrtve i one koji ih oplakuju. U ovim slikama nema ničeg dekorativnog; poput narodne tužbalice, govore sa malo teških reči. Njene figure su često frontalne, nepomične, gotovo poput ikona ili arhajskih statua, i ta nepomičnost im daje snagu.

Oko 1950. razvila je svoju najličniju tehniku: graviranje u kamenu. Umesto drveta, rezala je direktno u ploče peščara i štampala sa njih, ili izlagala same gravirane kamene. Hrapav, drevni materijal savršeno je odgovarao njenim temama. Velike glave i tela izranjaju iz kamena kao da su oduvek bili u njemu, a pukotine i zrnatost površine postaju deo slike. Majke koje drže decu, muškarci vezanih ruku, figure iza rešetaka, gomile ljudi koji stoje zajedno: njene teme su bol, otpor i ljudsko dostojanstvo, ali i istrajnost i nada.

Njen stil spaja nekoliko grčkih tradicija, vizantijsku ikonu, narodnu rezbariju pastira i kamenorezaca, jednostavnost rane grčke skulpture, sa modernim, gotovo apstraktnim osećajem za formu. Njene slike tesno su se povezale sa sećanjem na Otpor i na političko progonstvo u Grčkoj. Malo je grčkih umetnika izrazilo kolektivno iskustvo XX veka sa toliko strogosti i toliko nežnosti.

Najbolje mesto da upoznate Katraki je njen rodni grad: Μουσείο Βάσως Κατράκη (Muzej Vaso Katraki, zvanično centar grafičkih umetnosti) u Etoliku, otvoren 2006, čuva dela koja je ostavila rodnom mestu: otiske i gravirane kamene koji pokazuju kako su nastajale njene slike. Njena dela nalaze se i u Nacionalnoj galeriji u Atini i u drugim grčkim zbirkama, i često se pojavljuju na izložbama o Otporu i o grčkoj grafici. Mnogi grčki graveri narednih generacija smatraju je uzorom. Poseta Etoliku, uz obližnji Mesolongi i njegovu lagunu, lep je način da vidite pejzaž koji ju je oblikovao, a učenik može da vežba opisivanje jedne od njenih figura na grčkom: ko je to, šta izražava, šta joj kamen dodaje.

• Gravirala je direktno u kamenu, tehniku koju je od 1950-ih učinila svojom.
• Godine 1966. osvojila je međunarodnu nagradu Tamarind za litografiju na Venecijanskom bijenalu.
• Godinu dana kasnije, prvog dana puča 1967, vojna hunta ju je uhapsila i poslala na ostrvo-zatvor Jaros.
• Njen rodni grad Etoliko sagrađen je na ostrvu u laguni, pejzažu koji je obeležio njenu umetnost.