Janis Ksenakis

Ksenakis je rođen 1922. u Braili, dunavskoj luci u Rumuniji s imućnom grčkom zajednicom. Majka mu je umrla kad je bio dete, a sa deset godina poslat je u internat na ostrvu Specese, gde je otkrio starogrčku književnost, matematiku i muziku. Godine 1940. upisao je Atinsku politehniku da studira građevinu, ali je najpre došao rat. Tokom okupacije pristupio je levičarskom pokretu otpora, a u borbama koje su izbile u Atini u decembru 1944. između levice i vlade koju su podržavali Britanci, na prelazu u 1945. pogodio ga je u lice geler granate. Izgubio je levo oko i ožiljak je nosio celog života.

Diplomirao je 1947, ali kao poznati levičar u zemlji koja je klizila u građanski rat bio je u opasnosti. Tajno je napustio Grčku i otišao u Pariz, a osuđen je u odsustvu. U Parizu je našao posao inženjera u ateljeu Le Korbizjea, gde je ostao do 1959. i postao samostalan arhitekta. Istovremeno je studirao kompoziciju i pohađao časove Olivjea Mesijana; Mesijan mu je, kako je poznato, savetovao da ne počinje iznova od tradicionalne harmonije, već da u muzici iskoristi svoju matematiku i arhitekturu. Ksenakis je 1965. uzeo francusko državljanstvo. U Grčku je mogao da se vrati tek posle pada diktature 1974, a od tada je često dolazio. Umro je u Parizu 2001.

Ksenakisova muzika počinje tamo gde se sreću arhitektura i matematika. U delu Metastaseis (Μεταστάσεις, 1953–54), prvi put izvedenom u Donauešingenu 1955, svaki od brojnih gudača ima zasebnu deonicu, a desetine glisanda klize zajedno i stvaraju ogromne zakrivljene zvučne površi; iste pravolinijske površi, hiperbolički paraboloidi, ponovo se javljaju u zidovima paviljona Filips koji je projektovao za Le Korbizjea na Svetskoj izložbi u Briselu 1958. Sećajući se buke gomile i pucnjave u okupiranoj Atini, pitao se kako hiljade pojedinačnih događaja mogu da obrazuju jednu zvučnu masu, i odgovorio je zakonima verovatnoće: u delu Pithoprakta (1955–56) statistika molekula gasa oblikuje kretanje orkestra. To je nazvao stohastičkom muzikom i objasnio u knjizi Musiques formelles (1963).

Njegova grčkost prožima sve, od naslova, gotovo svih na grčkom, do povratka antičkoj drami. Njegova Orestija (1965–66) po Eshilu, za horove i ansambl, jedan je od vrhunaca njegovog stvaralaštva, a pisao je muziku i za druge antičke tragedije. U Politopima je spojio svetlost, arhitekturu i zvuk u ogromne spektakle, od Montreala (1967) i Persepolisa (1971) do Mikene 1978, gde je sama antička citadela postala pozornica. Kao arhitekta projektovao je i talasaste staklene fasade manastira La Turet Le Korbizjea.

U Grčkoj je Ksenakis postao simbol Grka koji je svoju zemlju uveo u avangardu: javni servis, orkestri i veliki festivali redovno izvode njegova dela, a godišnjice kao što je stogodišnjica rođenja 2022. donele su koncerte i izložbe. Njegovi naslovi su sami po sebi lekcija grčkog, Μεταστάσεις, Πιθοπράκτα, Ορέστεια, Πέρσεπολις, a izazov za učenika je da ih dešifruje. Poslušajte Metastaseis jednom zatvorenih očiju, a zatim pročitajte nešto o paviljonu Filips; to je najbolji način da shvatite kako je jedan um mogao biti istovremeno arhitekta i kompozitor. Njegova Orestija vodi i pravo nazad do Eshila.

• Izgubio je levo oko pošto ga je pogodio geler granate u borbama u Atini 1944–45.
• Iste zakrivljene površi pojavljuju se u partituri dela Metastaseis i u zidovima paviljona Filips.
• Mesijan mu je rekao da ne uči tradicionalnu harmoniju, već da komponuje pomoću matematike.
• Njegov Politop Mikene (1978) pretvorio je antičku citadelu u pozornicu svetlosti i zvuka.