Manolis Triandafilidis

Triandafilidis je rođen u Atini 15. novembra 1883, u Grčkoj podeljenoj jezičkim pitanjem. Država, škole i novine koristile su katarevusu, „pročišćeni” jezik blizak starogrčkom, dok su svi govorili dimotiki, živi jezik. Posle studija filozofije u Atini otišao je u Nemačku da studira lingvistiku kod Karla Krumbahera, doktorirao je tezom o pozajmljenicama u srednjovekovnom narodnom grčkom (Marburg, 1909) i vratio se uveren da dimotiki nije iskvaren dijalekat, već potpun jezik sa sopstvenim pravilima, koji zaslužuje da bude naučno opisan i da se uči u školama.

Godine 1910. bio je jedan od osnivača udruženja Εκπαιδευτικός Όμιλος (Obrazovno društvo), grupe kojoj su se pridružili pedagozi Aleksandros Delmuzos i Dimitris Glinos i koja se borila za dimotiki u obrazovanju. Kada je vlada Elefteriosa Venizelosa 1917. uvela prvu obrazovnu reformu, Triandafilidis i Delmuzos imenovani su za više inspektore osnovnog obrazovanja i, zajedno s Glinosom, rukovodili su njome; prvi put su grčki osnovci učili da čitaju iz knjiga na sopstvenom jeziku. Reforma je poništena posle izbora 1920, a borba je trajala decenijama. Godine 1926. postao je profesor lingvistike na novom Univerzitetu u Solunu, gde je predavao do 1934. Godine 1939. država je komisiji pod njegovim rukovodstvom poverila izradu zvanične gramatike dimotikija, koja je izašla 1941. Poslednje godine proveo je u Atini i umro tamo 20. aprila 1959, ostavivši imovinu univerzitetu za institut posvećen novogrčkom jeziku.

Od rane studije Ξενηλασία ή ισοτέλεια (Proterivanje ili ravnopravnost, 1905), koja je postavila pitanje da li grčki treba da protera svoje strane reči ili da ih prihvati kao ravnopravne, Triandafilidis je radio na istom zadatku: da opiše grčki onakav kakav se zaista govori. Pisao je o istoriji jezika, o pravopisu, o nastavi i učestvovao u žestokim javnim raspravama svog vremena, uvek argumentima, a ne uvredama.

Njegovo središnje delo je Νεοελληνική Γραμματική (της Δημοτικής) (Novogrčka gramatika [dimotikija]), koju je 1941. objavio državni izdavač školskih udžbenika, a 1949. usledila je kraća verzija za škole, Μικρή νεοελληνική γραμματική. Ona je jasno izlagala imenice, glagole i pravopis zajedničkog govornog jezika i povlačila granicu između onoga što pripada standardnom dimotikiju i onoga što je dijalekatsko ili učena pozajmica. Kada je 1976, posle pada diktature, dimotiki konačno postao zvanični jezik grčkog obrazovanja i države, upravo je ova gramatika, u svojim školskim verzijama, postala norma. Svaki grčki učenik od tada je učio tabele konjugacija i deklinacija koje potiču iz nje. Institut osnovan njegovim zaveštanjem pri Aristotelovom univerzitetu u Solunu nastavio je rad: 1998. objavio je Λεξικό της κοινής νεοελληνικής (Rečnik standardnog novogrčkog jezika), koji Grci i učenici svakodnevno konsultuju.

Ako učite novogrčki, gotovo sigurno koristite Triandafilidisovo delo a da to ne znate: način na koji gramatike predstavljaju padeže grčkih imenica ili dve konjugacije glagola potiče iz njegove gramatike. Institut za novogrčke studije, Fondacija Manolis Triandafilidis, pri Aristotelovom univerzitetu u Solunu objavljuje gramatike, studije i rečnik, koji se može besplatno pretraživati na internetu. Potražite bilo koju reč u «Triantafyllidis» i neposredno koristite njegovo nasleđe. Ulice u grčkim gradovima nose njegovo ime. I kad god se Grci spore oko pravopisa, akcenata ili pozajmljenica, njegovo ime iskrsne.

• Grci Rečnik standardnog novogrčkog jezika (1998) zovu jednostavno «Triantafyllidis», iako je objavljen skoro četrdeset godina posle njegove smrti.
• Učestvovao je u vođenju reforme iz 1917, koja je prvi put uvela čitanke na dimotikiju u grčke osnovne škole.
• Njegova gramatika iz 1941. postala je osnova školskog grčkog tek posle 1976, kada je dimotiki proglašen zvaničnim jezikom.
• Celu svoju imovinu ostavio je Univerzitetu u Solunu radi osnivanja instituta za novogrčki jezik.