Lukijan iz Samosate

Lukijan sam pripoveda o svojoj mladosti u Ἐνύπνιον (San): porodica u Samosati, sirijskom gradu na Eufratu, dala ga je na zanat ujaku, vajaru, i već prvog dana razbio je mermernu ploču i dobio batine. Te noći Vajarstvo i Obrazovanje (Παιδεία) javili su mu se u snu i sporili se oko njegove budućnosti; on je izabrao Obrazovanje. Otišao je na zapad, u grčke gradove Jonije, naučio da govori i piše atički grčki od pre šest vekova tako savršeno da su čitaoci zaboravljali da je «varvarin», i postao putujući govornik, nastupajući u Maloj Aziji, Grčkoj, Italiji i Galiji, gde su ga, kako kaže, izdašno plaćali.

Oko četrdesete godine, po sopstvenom kazivanju, zasitio se retorike i izmislio novu formu, komični dijalog, ukrstivši Platonov filozofski dijalog sa podsmehom Aristofana i kinika Menipa. Nastanio se u Atini, gde je napisao većinu svojih najboljih dela tokom 160-ih i 170-ih godina. I putovao je: 165. je gledao kako kinik Peregrin sam sebe spaljuje živ posle Olimpijskih igara, a u crnomorskom gradu Abonutihu suprotstavio se trgovcu proročanstvima Aleksandru, čijeg je boga zmiju Glikona raskrinkao kao lutku.

Pod stare dane prihvatio je dobro plaćenu službu u rimskoj upravi Egipta. Njegovo poslednje upućivanje koje se može datirati odnosi se na obogotvorenje Marka Aurelija 180. godine; vizantijska enciklopedija Suda, koja ga je mrzela kao bogohulnika, tvrdi da su ga rastrgli psi, priča u koju niko ne veruje.

Pod Lukijanovim imenom kruži osamdesetak dela. Θεῶν Διάλογοι (Razgovori bogova) prikazuju Olimp kao svadljivo domaćinstvo, u kojem Zevs izbegava Herina pitanja o svojim ljubavnim avanturama, a Νεκρικοὶ Διάλογοι (Razgovori mrtvih) vode čitaoca u Had, gde se Diogen i Menip smeju Krezu, Aleksandru i Hanibalu, sada svima jednakim lobanjama, a Hermes pokazuje da je čuvena Jelenina lepota bila gola kost.

Ἀληθῆ διηγήματα (Istinita povest) najavljuje u predgovoru da je u njoj sve laž, a zatim plovi iza Heraklovih stubova, vihor je podiže do Meseca, učestvuje u ratu između kralja Meseca i kralja Sunca oko kolonizacije Zornjače, guta je kit dug dvesta milja u čijoj su utrobi šuma i zaraćena plemena, i posećuje Ostrvo blaženih, gde pripovedač pita Homera da li je zaista započeo Ilijadu rečju «gnev». To je prvo svemirsko putovanje u književnosti.

Φιλοψευδής (Ljubitelj laži) okuplja ozbiljne filozofe koji pričaju priče o duhovima, među njima i Eukratovu priču o egipatskom čarobnjaku Pankratu, čiji je oživljeni tučak nosio vodu sve dok ga učenik, ne umejući da ga zaustavi, nije presekao nadvoje i dobio dva vodonoše: čarobnjakov šegrt koji je stigao do Getea i, preko Dikaa, do Diznijeve Fantazije. Ἀλέξανδρος ἢ Ψευδόμαντις i Περὶ τῆς Περεγρίνου τελευτῆς su istraživački pamfleti protiv dvojice verskih varalica njegovog doba, a drugi sadrži jedan od najranijih paganskih opisa hrišćana.

Lukijan je bio omiljeni grčki pisac renesanse: Erazmo i Tomas Mor zajedno su ga preveli na latinski 1506, Morova Utopija je lukijanovska po duhu, a od Rablea i Svifta do Volterovog Mikromegasa evropska satira se iznova vraćala njegovom putovanju na Mesec i njegovim mrtvima koji govore. Jedan krater na Mesecu nosi njegovo ime. U Grčkoj se čita u originalu na časovima starogrčkog u gimnaziji, gde se obrađuju prilagođeni odlomci iz Razgovora i Sna jer je njegov atički tako jasan, a pridev λουκιάνειος (lukijanovski) označava svaku nepoštovanja punu satiru. Za naprednog učenika on je idealan most između starog i novog: njegove šale i dalje pogađaju, rečenice su mu kratke, a novogrčki prevodi Istinite povesti i Razgovora mrtvih lako se nalaze. Lektira nivoa C2 na sajtu o mitu o Hero i Leandru pripada istom poznoantičkom svetu učene igre.

• Istinita povest je prvo poznato putovanje na Mesec u književnosti, napisano nekih 1.800 godina pre sletanja Apola; jedan krater na Mesecu nazvan je Lucian u njegovu čast.
• Čarobnjakov šegrt Getea i Diznijeve Fantazije potiče iz njegovog Ljubitelja laži, gde je začarana metla još tučak.
• Grčki mu je bio drugi jezik: odrastao je u Siriji govoreći aramejski i nazivao je sebe varvarinom po rođenju.
• Erazmo i Tomas Mor nadmetali su se u prevođenju njegovih dijaloga na latinski, a Morova Utopija preuzima od njega naviku da se očigledna laž priča sasvim ozbiljnog lica.