Jorgos Joanu

Joanu je rođen u Solunu 20. novembra 1927. u siromašnoj porodici izbeglica iz Istočne Trakije, koja se nastanila u gradu posle razmene stanovništva dvadesetih godina. Odrastao je u radničkim četvrtima oko železničke stanice, u svetu izbeglica, sitnih trgovaca i, do 1943, suseda Jevreja. Kao tinejdžer preživeo je nemačku okupaciju i video deportaciju solunskih Jevreja u logore smrti, iskustvo koje će se uvek iznova vraćati u njegovom pisanju.

Studirao je istoriju i arheologiju na Univerzitetu u Solunu i postao profesor grčkog, predajući u srednjim školama najveći deo radnog veka. Počeo je kao pesnik, zbirkama Ηλιοτρόπια (Suncokreti, 1954) i Τα χίλια δέντρα (Hiljadu drveća, 1963), pre nego što je pronašao svoj pravi glas u prozi knjigom Για ένα φιλότιμο (Za osećaj časti, 1964).

Predavao je u Atini i drugde u Grčkoj, a od 1962. dve godine u grčkoj školi u Bengaziju, u Libiji. Nastanivši se u Atini, postao je sedamdesetih godina središnja figura njenog književnog života, a 1979. dobio je Prvu državnu nagradu za pripovetku za Το δικό μας αίμα. Bio je i strastan proučavalac narodne kulture: priređivao je zbirke narodnih pesama i bajki i objavio tekstove pozorišta senki Karagjozisa u tri toma (1971–1972). Umro je u Atini 16. februara 1985, u 57. godini, ubrzo pošto je objavio Η πρωτεύουσα των προσφύγων (Prestonica izbeglica), svoj poslednji portret rodnog grada.

Joanuova karakteristična forma je «πεζογράφημα», kratak prozni tekst od nekoliko stranica, ispričan u prvom licu, koji se slobodno kreće između anegdote, sećanja, ispovesti i eseja. Pripovedač šeta Solunom, priseća se scene iz detinjstva, posmatra stranca u kafani ili vozu i polako otkriva usamljenost, žudnju, osećaj krivice. Ton je jednostavan i razgovoran, ali je svaka reč odmerena, a ispod mirne površine teče podzemna struja ironije.

Njegove zbirke Για ένα φιλότιμο (1964), Η σαρκοφάγος (Sarkofag, 1971), Η μόνη κληρονομιά (Jedino nasleđe, 1974) i Το δικό μας αίμα (Naša sopstvena krv, 1978) grade moralnu mapu posleratnog Soluna: izbegličke četvrti s njihovim tvrdoglavim ponosom, okupaciju i njenu glad, nestalu jevrejsku zajednicu, potisnutu čulnost provincijskog grada, licemerje uglednog društva. Pisao je diskretno, ali nedvosmisleno o muškoj žudnji, i s retkom iskrenošću o Holokaustu solunskih Jevreja, u vreme kada se malo grčkih pisaca doticalo te teme. U knjizi Η πρωτεύουσα των προσφύγων (1984) okrenuo se samom gradu, njegovim ulicama i zgradama, braneći njegovo pamćenje od buldožera modernizacije.

Joanu je stalno prisutan u grčkim školskim antologijama i mnogi Grci ga prvi put čitaju u liceju; njegovi tekstovi su dovoljno kratki da se pročitaju u jednom dahu, idealni za učenika na nivou C2. Prošetajte oko stare železničke stanice i četvrti Vardaris u Solunu sa knjigom Η πρωτεύουσα των προσφύγων u ruci i videćete grad njegovim očima. Kritičari ga, zajedno s Manolisom Anagnostakisom, smeštaju u srce introspektivne i urbane «solunske škole» posleratnog pisanja. Njegove knjige se i dalje štampaju, a njegova izdanja tekstova Karagjozisa i danas koriste proučavaoci pozorišta senki. Stranica sajta o Anagnostakisu dopunjuje portret književnog Soluna.

• Mnogi njegovi prozni tekstovi dugi su svega dve ili tri stranice.
• Počeo je kao pesnik pre nego što se okrenuo kratkoj prozi po kojoj je poznat.
• Bio je među prvim grčkim piscima koji su pisali o deportaciji solunskih Jevreja, čiji je svedok bio kao tinejdžer.
• Njegovo pravo prezime bilo je Sorolopis; pisao je kao Giorgos Ioannou.