Nikos Engonopulos

Engonopulos je rođen u Atini 21. oktobra 1907. u porodici s korenima u Carigradu, gde je proveo deo detinjstva tokom Prvog svetskog rata. Od 1923. do 1927. pohađao je licej u Parizu i vratio se u Grčku da odsluži vojni rok, s francuskim kao drugim maternjim jezikom. Nekoliko godina radio je kao službenik i prevodilac, a 1932. upisao je Školu lepih umetnosti u Atini, gde je studirao kod Konstantinosa Partenisa; istovremeno je radio u ateljeu Fotisa Kondoglua, koji je njega i Janisa Caruhisa naučio tehnici vizantijskog slikarstva. Dva učitelja, jedan modernista a drugi tradicionalista, ostala su polovi njegove umetnosti.

Njegove prve zbirke, «Μην ομιλείτε εις τον οδηγόν» (Ne razgovarajte s vozačem, 1938) i «Τα κλειδοκύμβαλα της σιωπής» (Klavikordi tišine, 1939), izazvale su podsmeh atinske štampe i šale u satiričnim revijama; «Engonopulos» je neko vreme bio sinonim za besmislicu. Nije odgovarao i nije se menjao. Godine 1940–41. borio se na albanskom frontu; zarobljen od Nemaca, držan je u radnom logoru i pobegao je nazad u Atinu. U zimu 1942–43, u okupiranoj Atini, napisao je «Μπολιβάρ».

Od 1945. predavao je crtanje i slikarstvo na Arhitektonskom fakultetu Nacionalnog tehničkog univerziteta (Politehnike), postao redovni profesor 1969. i penzionisao se 1973. Predstavljao je Grčku na Venecijanskom bijenalu 1954, dvaput, 1958. i 1979, dobio je Prvu državnu nagradu za poeziju i umro je u Atini 31. oktobra 1985, deset dana posle svog sedamdeset osmog rođendana.

Naslov njegove prve knjige jeste natpis iz grčkih autobusa; unutra su pesme čije slike dolaze iz snova, od Lotreamona i De Kirika, iz vizantijskih hronika i kleftskih pesama, na grčkom koji bez upozorenja skače s ulične dimotike na najzvaničniju katarevusu. Kritičari su u tome videli šalu; on je bio ozbiljan. Njegov nadrealizam, kao i nadrealizam njegovog prijatelja Andreasa Embirikosa, bio je način da istovremeno progovore svi slojevi grčkog jezika i grčke prošlosti.

«Μπολιβάρ, ένα ελληνικό ποίημα» (1944) jeste dokaz. Simon Bolivar, oslobodilac Južne Amerike, prizvan je kao grčki junak i postavljen pored Odiseasa Andrucosa i boraca iz 1821; on se pojavljuje na planinama Rumelije i na ostrvima Egeja, «lep kao Grk», a poema, delom himna, delom narodna tužbalica, delom manifest, jeste prkosan odgovor okupaciji. Posle rata ušla je u školske antologije. Kasnije zbirke, «Έλευσις» (Eleusina, 1948), «Εν ανθηρώ Έλληνι λόγω» (Rascvetalom grčkom rečju, 1957) i «Στην κοιλάδα με τους ροδώνες» (U dolini ružičnjaka, 1978), zadržavaju isti glas, sada mirniji, često elegičan, uvek ponosno grčki po svojoj građi.

Kao slikar razvio je sopstveni svet: izdužene figure bez lica, poput krojačkih lutaka, koje stoje u dvorištima, lukama i neoklasičnim sobama pod oštrom grčkom svetlošću, obučene u nošnje iz Rata za nezavisnost ili potpuno nage, među stubovima, brodovima i muzičkim instrumentima. Boje su boje vizantijskih ikona i narodnog slikara Teofilosa, prostor je prostor De Kirika. Pesme i slike ilustruju jedne druge.

«Μπολιβάρ» jeste Engonopulos kog Grci poznaju: njegov stih «Μπολιβάρ, είσαι ωραίος σαν Έλληνας» postao je poslovičan, poema se nalazi u gimnazijskim antologijama zajedno s kratkom pesmom «Ποίηση 1948», njegovim odgovorom na pitanje kako se piše poezija tokom građanskog rata, a kompozitor Nikos Mamangakis komponovao je muziku za «Μπολιβάρ» 1968. Nacionalna galerija u Atini čuva njegove slike, stogodišnjica njegovog rođenja 2007. obeležena je izložbama i novim izdanjima, a njegovo delo danas se čita zajedno s delima Elitisa i Embirikosa kao jedan od tri velika glasa grčkog nadrealizma. Učenik može da počne tako što će «Μπολιβάρ» čitati naglas, polako, puštajući da se promene registra jednostavno dese, pre nego što pređe na stranice sajta o Elitisu i Caruhisu, njegovim kolegama sa studija i prijateljima.

• Naslov njegove prve knjige, «Μην ομιλείτε εις τον οδηγόν», jeste tabla koja je stajala iznad vozačevog sedišta u svakom grčkom autobusu; čitaoci 1938. mislili su da je to šala.
• «Μπολιβάρ» je kružio u rukopisnim i kucanim primercima i čitan je na tajnim skupovima u okupiranoj Atini pre prvog štampanja 1944.
• Dvaput je dobio Prvu državnu nagradu za poeziju, u razmaku od dvadeset jedne godine (1958. i 1979), a kao slikar predstavljao je Grčku na Venecijanskom bijenalu 1954.
• Tehniku vizantijskog slikarstva naučio je od Fotisa Kondoglua zajedno s Janisom Caruhisom i skoro trideset godina predavao je crtanje generacijama grčkih arhitekata na Politehnici.