Pavlos Matesis

Matesis je rođen 1933. u Divriju, planinskom selu u Iliji na zapadnom Peloponezu, koje se danas zove Lampija. Njegovo detinjstvo poklopilo se s najmračnijom decenijom moderne grčke istorije: okupacijom (1941–1944) i građanskim ratom koji je usledio (1946–1949), godinama gladi, odmazdi i podeljenih sela. Ta iskustva, viđena dečjim očima, postaće sirovina njegovih najboljih dela.

Preselio se u Atinu, studirao glumu u dramskoj školi, a takođe i muziku, stekavši diplomu iz violine. Šezdesetih godina počeo je da piše drame: Ο σταθμός (Stanica) pobedila je na konkursu za dramu 1964, a Η τελετή (Ceremonija) dobila je Državnu pozorišnu nagradu 1966. Postao je jedan od dramskih pisaca generacije koja je obnovila grčko pozorište šezdesetih i sedamdesetih, uz Lulu Anagnostaki, Vasilisa Ziogasa i Dimitrisa Kehaidisa. Njegove drame mešale su realizam, crni humor i apsurd i bez milosti posmatrale grčki porodični život, društveno licemerje i ožiljke istorije.

Matesis je bio i plodan prevodilac za grčku scenu, od Aristofana do Šekspira, Molijera, Tenesija Vilijamsa i Pintera, a pisao je i televizijske serije. Romanu se okrenuo kasno, posle pedesete, delom Αφροδίτη (Afrodita, 1986), i upravo ga je roman proslavio u inostranstvu: Η μητέρα του σκύλου preveden je na mnoge jezike. Nastavio je da piše romane do kraja prve decenije XXI veka. Godine 2011. doživeo je moždani udar tokom predstave u Theatro Technis, a umro je u Atini 20. januara 2013, nedugo posle osamdesetog rođendana.

Njegovo pozorište počelo je šezdesetih dramama kao što je Η τελετή (Ceremonija), a nastavilo se delima kao što je Περιποιητής φυτών (Negovatelj biljaka, 1989), koje je dobilo nagradu Karolos Kun. One su često groteskne i smešne na površini, a surove ispod nje: zatvorene porodice, mali gradovi, ljudi zarobljeni konvencijama, i stalni osećaj da je javni život u Grčkoj pozorište laži.

Η μητέρα του σκύλου (1990) njegovo je remek-delo. Pripovedačica Rarau priča sopstveni život zadihanim govornim grčkim, punim grešaka, poslovica i komičnih nesporazuma. Za vreme okupacije, u malom gradu, njenog oca nema, a majka, da bi prehranila decu, spava s vojnicima okupatora. Pri oslobođenju meštani majci briju glavu i provode je ulicama, i ona se nikada ne oporavlja. Rarau odrasta i postaje glumica, igrajući svoje uloge s ogromnim ponosom. Užas istorije nikada nije opisan neposredno; on se prelama kroz naivan, nežan glas žene koja samu sebe zavarava i odbija da bude žrtva. Rezultat je istovremeno veoma smešan i razoran.

Njegovi kasniji romani, među njima Ο παλαιός των ημερών (Pradavni, 1994) i Πάντα καλά (Uvek dobro, 1998), nastavili su da istražuju pamćenje, porodicu i grčku provinciju s istom mešavinom nežnosti i divlje ironije.

Η μητέρα του σκύλου jedan je od najčitanijih grčkih romana poslednjih decenija XX veka. Proučavaju ga studenti novogrčke književnosti, a na engleskom je dostupan kao The Daughter, pa učenik može da čita oba teksta naporedo i čuje šta prevod gubi od glasa Rarau. Matesis je i deo istorije posleratne grčke scene, a njegove drame se i dalje vraćaju u pozorišta. Čitan uz Dido Sotiriu i Jakovosa Kambanelisa, on pripada piscima koji su naučili Grke da se osvrnu na okupaciju i građanski rat bez zvaničnog herojstva. Njegove knjige su zaštićene autorskim pravom, zato ih tražite u grčkim knjižarama i bibliotekama.

• Svoj najpoznatiji roman, Η μητέρα του σκύλου, objavio je sa oko pedeset sedam godina, posle duge karijere dramskog pisca.
• Roman je na engleskom izašao pod naslovom The Daughter.
• Pripovedačica Rarau govori namerno iskvarenim, komičnim grčkim, što knjigu čini izazovom i zadovoljstvom za prevodioce.
• Bio je i plodan prevodilac drama za grčku scenu.