Ana Komnina

Ana je rođena 1. decembra 1083. u Porfiri, odaji purpurnih zidova u Velikoj palati namenjenoj rađanju dece vladajućih careva, što ju je činilo πορφυρογέννητη, rođenom u purpuru, titulom koju nikada nije dala čitaocima da zaborave. Njen otac, Aleksije I Komnin, zauzeo je presto dve godine ranije i držao ga je trideset sedam godina; majka joj je bila Irina Dukena. Kao malo dete verena je za Konstantina Duku, sina bivšeg cara, i nekoliko godina par je bio određen za naslednike; dečakova smrt i rođenje njenog brata Jovana 1087. okončali su tu mogućnost, i ona to nikada nije oprostila.

Dobila je najbolje obrazovanje koje je jedan Vizantinac mogao imati: retoriku, filozofiju, kvadrivijum aritmetike, geometrije, astronomije i muzike, i medicinu, koju je proučila toliko temeljno da je poslednju bolest svog oca opisala kao lekar. Godine 1097. udala se za Nikifora Vrijenija, vojskovođu i književnika uzdignutog u čin cezara, s kojim je imala četvoro dece. Kada je Aleksije umirao u avgustu 1118, ona i njena majka pokušale su da Vrijenije bude proglašen naslednikom; Jovan ih je preduhitrio, a zavera protiv novog cara sledeće godine, u koju je Ana bila duboko upletena, propala je. Vrijenije je, kažu izvori, odbio da deluje.

Imovina joj je konfiskovana, a kasnije vraćena, i ona se povukla u manastir Bogorodice Keharitomene, koji je osnovala njena majka, gde je okupila učene ljude oko sebe i naručila prve vizantijske komentare na Aristotela posle više vekova. Kada je Vrijenije umro 1137, ostavivši nedovršenu svoju istoriju godina pre 1081, ona je sama preuzela taj zadatak. Još je pisala krajem 1140-ih i umrla je oko 1153.

Αλεξιάς (Aleksijada), čiji naslov odjekuje Ilijadom, obuhvata godine od 1069. do 1118. i pre svega vladavinu Aleksija I, kojeg Ana prikazuje kao spasioca carstva koje je 1081. bilo blizu sloma. Njenih petnaest knjiga prati njegove ratove protiv Normana iz južne Italije predvođenih Robertom Gviskarom i njegovim sinom Boemundom, protiv nomada Pečenega i Kumana na Dunavu i protiv Turaka Seldžuka u Maloj Aziji, i podrobno opisuje dolazak Prvog krstaškog rata u Carigrad 1096–97: neobuzdane sledbenike Petra Pustinjaka, zakletve koje je Aleksije iznudio od zapadnih kneževa i Aninu opčinjenu netrpeljivost prema Boemundu, čiju telesnu pojavu opisuje s pažnjom kakvu nijedan drugi srednjovekovni istoričar ne posvećuje neprijatelju. Beleži i verske sporove u carstvu, među njima suđenje i spaljivanje bogumilskog vođe Vasilija.

Ana je pisala aticističkim grčkim po uzoru na Tukidida i Polibija, punim homerskih izraza i klasičnih aluzija, i izvinjava se kada mora da upotrebi varvarsko ime ili običnu reč. Otvoreno je pristrasna, često netačna u hronologiji i sklona oplakivanju sopstvenih nesreća, ali je imala pristup carskim dokumentima, veteranima pohoda i sopstvenom sećanju na palatu, i jedini je vizantijski pisac koji daje potpun prikaz krstaša iznutra. Poslednja knjiga, s kliničkim opisom careve smrti od bolesti pluća i srca, ujedno je i oproštaj jedne ćerke. Zajedno s Ὕλη Ἱστορίας (Građa za istoriju) njenog muža, koju je preuzela da nastavi, Aleksijada je glavni izvor o obnovi Vizantije pod Komninima.

Ana Komnina se danas čita kao prva žena istoričar na bilo kom jeziku, a Aleksijada se nalazi na svakom spisku literature o krstaškim ratovima uz latinske hronike kojima protivreči. Na grčkom je dostupna u savremenom prevodu izdavačke kuće Agra, a izvorni grčki tekst je na internetu. Komninsku Vizantiju koju opisuje moguće je videti u Istanbulu: zidine kvarta Vlaherne, kamo su Komnini preselili dvor, i veliku crkvu Hrista Pantokratora (danas džamija Zejrek), koju je podigao brat kojeg je pokušala da svrgne. U Grčkoj se učenici upoznaju s Aleksijem Komninom i Prvim krstaškim ratom u vizantijskoj istoriji niže srednje škole, i «Άννα Κομνηνή» je ime koje prepoznaju; ulice u nekoliko gradova nose ga. Vežba nivoa C2 na sajtu o rečniku vizantijske istorije i stranica o Prokopiju, njenom velikom prethodniku, prirodni su sledeći koraci.

• Rođena je u Porfiri, purpurnoj odaji Velike palate, i kroz celu svoju istoriju koristila je titulu πορφυρογέννητη da bi čitaoce podsećala na svoje pravo.
• Medicinu je proučavala toliko ozbiljno da je učestvovala u konzilijumima o poslednjoj bolesti svog oca, i beleži neslaganja lekara.
• I njen muž bio je istoričar; ona je nastavila njegovo nedovršeno delo, i dve knjige zajedno obuhvataju Vizantiju od 1070-ih do 1118.
• Počela je da piše posle šezdesete, u manastiru, tridesetak godina nakon događaja koje opisuje.