Alki Kirjakidu-Nestoros

Alki Kirjakidu rođena je u Solunu 17. juna 1935. godine kao treća ćerka Eftihije i Stilpona Kirjakidisa, koji je predavao folklor na Solunskom univerzitetu. Završila je Anatolia College 1953. i iste godine upisala Filozofski fakultet Aristotelovog univerziteta. Fulbrajtova stipendija odvela ju je na Univerzitet u Pensilvaniji, gde je 1957. stekla zvanje Bachelor of Arts, a 1958. diplomirala je u Solunu istoriju i arheologiju. Njeno dvostruko prezime spaja očevo ime s imenom njenog muža, Steliosa Nestorasa.

Godine 1960. postala je asistentkinja na univerzitetskoj katedri koja je obuhvatala folklor, a sredinom šezdesetih godina završila je doktorat o tkaninama Makedonije i Trakije. U periodu 1966–67. državna stipendija odvela ju je u Pariz, gde je pohađala seminar Kloda Levi-Strosa na École Pratique des Hautes Études. Po povratku u Solun preuzela je veliki deo nastave na katedri, ali pod vojnom diktaturom njena karijera je zaustavljena: 1973. njen ugovor nije obnovljen i poslata je da predaje u srednjim školama.

Posle pada hunte vratila se na univerzitet u septembru 1974. Izabrana je za profesorku 1976, a 1979. postala je redovna profesorka folklora. Predavala je i antropologiju na novoj školi za poslovanje i slobodne umetnosti koledža Anatolia, današnjem ACT, a 1978. postala je predsednica umetničkog društva Tehni u Solunu. Umrla je u Solunu u septembru 1988, u pedeset trećoj godini.

Njena doktorska disertacija, Τα υφαντά της Μακεδονίας και της Θράκης (Tkanine Makedonije i Trakije, 1965), proučavala je domaće tkanje severne Grčke. U Parizu je upoznala strukturalnu antropologiju, a kasnije je napisala uvod za grčko izdanje Levi-Strosove knjige Divlja misao (1977). Njeni eseji, sabrani u knjizi Λαογραφικά μελετήματα (Folklorne studije, 1975), uneli su ta nova pitanja u grčka folklorna istraživanja.

Njena najpoznatija knjiga, Η θεωρία της ελληνικής λαογραφίας (Teorija grčkog folklora, 1978), kritička je analiza načina na koji je disciplina definisala „narod“ i njegovu tradiciju, uključujući i ideje njenog oca. Pozivala je čitaoce da samo folklorno istraživanje vide kao proizvod istorije i nacionalnih briga, a ne kao neutralan zapis.

Οι δώδεκα μήνες (Dvanaest meseci, 1982), sa dvanaest slika preko cele strane slikara Hronisa Bocoglua, prati običaje godine: koledarske pesme (κάλαντα), karneval, letnje vatre Svetog Jovana, gatački običaj κλήδονας i poljske radove. Tokom osamdesetih okrenula se usmenoj istoriji i za polje istraživanja izabrala grčke izbeglice iz Ponta u Solunu. Njen članak iz 1987. «Ο χρόνος της προφορικής ιστορίας» (Vreme usmene istorije) počinje rečenicom: „Vreme usmene istorije je vreme pamćenja.“

Grčki folkloristi i dalje joj odaju počast. Muzej i arhiv folklora Aristotelovog univerziteta posvećuje joj stranicu među ljudima koji su oblikovali disciplinu, a Atinski univerzitet posvetio je svoje godišnje folklorno predavanje 2013. njenom pristupu tradicionalnoj kulturi u prostoru i vremenu. Οι δώδεκα μήνες i dalje je u prodaji kod izdavača Malliaris-Paideia. Isprobajte njen metod na jednom običaju: izaberite praznik iz grčkog grada ili sela koje poznajete, pitajte Πότε γίνεται…; (Kada se održava…?) i odgovorite mesecom i ogradom, na primer Σε πολλά μέρη ο κλήδονας γίνεται τον Ιούνιο (Na mnogim mestima klidonas se održava u junu). Zatim dodajte jednu rečenicu o tome odakle potiče vaša informacija: iz knjige, sa sajta ili od osobe koju ste pitali.

• Studirala je u Sjedinjenim Državama sa Fulbrajtovom stipendijom 1956–57, pre nego što je završila grčke studije.
• Za vreme diktature predavala je u srednjim školama, najpre u Vasilici, a zatim u Kalamariji.
• Godine 1974. kratko je radila u Ministarstvu prosvete na školskim udžbenicima istorije.
• Godine 1983. održala je glavni govor na prvoj dodeli diploma škole za poslovanje i slobodne umetnosti koledža Anatolia.