Mirka Papakonstantinu

Mirka Papakonstantinu rođena je 1947. u Pangratiju, centralnom kvartu Atine, i i danas sebe naziva pravom Atinjankom. Kao mlada žena radila je ujutru u reklamnoj agenciji dok je, uz stipendiju, studirala glumu u Atinskoj dramskoj školi Jorgosa Teodosijadisa. Posle diplome pridružila se Državnom pozorištu Severne Grčke u Solunu, gde je počela u horu.

Po povratku u Atinu pronašla je svoj put u reviji i komediji. Pričala je da ju je reditelj i glumac Stamatis Fasulis u tim prvim godinama naučio scenskoj tehnici. Krajem sedamdesetih bila je među glumcima emisije Εδώ Λιλιπούπολη (Ovde Liliputopolis), satirične dečje emisije Trećeg programa grčkog radija, kojim je tada rukovodio Manos Hadžidakis. Godine 1981. igrala je Stelu u prvom dugometražnom filmu Fride Liape, Οι δρόμοι της αγάπης είναι νυχτερινοί (Putevi ljubavi su noćni). Film je te godine osvojio pet nagrada na festivalu u Solunu.

Od tada je igrala u više od pedeset pozorišnih predstava i u mnogim televizijskim serijama i filmovima. Od 1986. do 1988. predavala je glumu u školi u kojoj se i sama školovala, a od 1997. predaje u dramskoj školi Ίασμος (Iasmos).

Papakonstantinu je rekla da voli da stoji na krajnostima: igrala je reviju, dramu, komediju i laku komediju, ponekad u istoj sezoni. Televizija je njeno lice učinila poznatim. U komediji kanala ANT1 Οι στάβλοι της Εριέτας Ζαΐμη (Štale Eriete Zaimi, 2002–2004), smeštenoj u ženski zatvor, igrala je Roksani Ntanu-Kulumbi, a u porodičnoj komediji kanala Alpha Το σόι σου, koja se emituje od 2014, igra majku. Primetila je da film Το κλάμα βγήκε απ’ τον Παράδεισο Mihalisa Repasa i Tanasisa Papatanasijua i dalje privlači gledaoce svaki put kad se prikaže na televiziji.

Na sceni je često birala rizik. Godine 2004, na Novoj sceni Narodnog pozorišta, bila je Pripovedačica u Ντόγκβιλ (Dogvil), scenskoj verziji scenarija Larsa fon Trira: glas koji priča priču malog grada. Sa rediteljem Nikosom Karajeorgosom igrala je Ισμήνη (Ismenu) Janisa Ricosa i Με τη σιωπή Alehandra Kasone u njegovoj adaptaciji. Kao Elisea, neudata žena koja živi u svojoj mašti čekajući da joj se verenik vrati iz Amerike, igrala je u pozorištu Veakis od 2006. do 2008. i osvojila nagradu Atinorama za žensku ulogu. Godine 2017. bila je baka Sevasti u Fasulisovoj postavci romana Νίκη (Niki) Hristosa Homenidisa, ulogu kojoj je, kako kaže, pristupila sa neuobičajenom suzdržanošću.

Papakonstantinu pripada generaciji grčkih glumaca koji su se slobodno kretali između revije, autorskog filma i popularne televizije, a decenijama taj zanat prenosi učenicima. U januaru 2021. njena predstava po Kasoni prikazana je onlajn, a u junu je igrala glavnu ulogu u 1821 – η επιθεώρηση (1821 – revija) za Gradsko pozorište Pireja. Za one koji uče jezik, njeni intervjui na grčkom su bogat izvor. Godine 2018. rekla je listu To Vima: «Ο καλός ηθοποιός πρέπει να έχει αγωνία» (Dobar glumac mora da oseća strepnju). Prepišite rečenicu kao pripovedanje: Η ηθοποιός υποστήριξε ότι ο καλός ηθοποιός πρέπει να έχει αγωνία. Zatim opišite sopstvenu scensku radnju jednom grčkom rečenicom, na primer: Η αφηγήτρια προχωρά αργά στο προσκήνιο και κοιτάζει το κοινό (Pripovedačica polako izlazi na proscenijum i gleda publiku). Ova primer-rečenica je naša i ne potiče ni iz jednog komada.

• Kao dete želela je da postane stjuardesa u Olympic Airways.
• U reviji Τι Βουλή θα παραδώσεις, μωρή igrala je dečačića Lelosa, otprilike u isto vreme kad i Ko se boji Virdžinije Vulf? na sceni.
• Glumu je nazvala svojom psihoterapijom.
• Godine 2018. rekla je da ne planira penziju i da se uprkos godinama oseća kao „trkački konj”.