Život
Aleksandra Papadopulu rođena je u Carigradu 1867. godine; jedno grčko referentno delo navodi 1876, ali njene godine u trenutku smrti upućuju na 1867. Školovala se u poznatoj ženskoj školi „Palas“ u tom gradu i stekla diplomu učiteljice. Tamo je predavala, a radila je i kao privatna učiteljica, između ostalog za decu lekara Fotisa Fotijadisa, istaknutog zagovornika govornog jezika u obrazovanju. Godine 1887. objavila je ženski almanah Ημερολόγιον των Κυριών (Almanah dama).
Njeno javno delovanje izazivalo je neprijateljstvo. Godine 1893. osnovala je Progresivno društvo dama, koje je carigradski list Νεολόγος (Neologos) oštro napao. Godine 1896. sa pesnikom Joanisom Griparisom uređivala je književni časopis Φιλολογική Ηχώ (Književni eho). Godine 1899. Centralna prosvetna komisija Patrijaršije zabranila joj je da predaje u njenim školama, pa se preselila u Bukurešt. Tamo je besplatno predavala u ženskoj školi pri školi Evangelizmos i pisala za grčki list Πατρίς (Patris).
Oko 1905. postala je upraviteljica praktične ženske škole u Solunu, koji je tada još pripadao Osmanskom carstvu. Umrla je od raka u grčkoj bolnici Balikli u Carigradu 8. marta 1906, u 39. godini.
Dela
Papadopulu je pisala uglavnom pripovetke, oko 140, rasute po časopisima kao što su Εστία (Estija), Παναθήναια (Panatineja) i Πινακοθήκη (Pinakoteka). Koristila je najmanje sedam pseudonima, među njima Βυζαντίς (Vizantijka), Ανατολίτισσα (Žena s Istoka) i Θρακοπούλα (Tračanka). Njena prva zbirka, Δεσμίς διηγημάτων (Snop pripovedaka), izašla je u Carigradu 1889. s predgovorom mladog Grigorija Ksenopulosa, koji je hvalio njen blistav stil, duhovitost, nežnost i ironiju. Novi tom iz 1891. sadržao je kratki roman Περιπέτειαι μιας διδασκαλίσσης (Doživljaji jedne učiteljice), zasnovan na njenom sopstvenom učiteljskom iskustvu. Kratki roman Ημερολόγιον της δεσποινίδος Λεσβίου (Dnevnik gospođice Lesviu) usledio je 1894. i ističe se psihološkom pronicljivošću.
Većina njenih pripovedaka je gradska: Grkinje srednjeg i imućnog sloja Carigrada, njihove porodice, brakovi i društvene pretenzije. Kasnije je pisala i vizantijske priče kao što je Στο μοναστήρι (U manastiru, 1902–1903), o dvorskim spletkama iz IX veka; roman o Ani Komnini sačuvao se samo u rukopisu i danas je izgubljen. Njen jezik se kreće između učene katarevuse i govornog jezika. U pripovetki Η γιαγιά (Baka), čija se radnja odvija u Terapiji na Bosforu, gotovo slepa baka podiže petoro unučadi praveći čipku iglom, a najmlađi traži na poklon oči za nju.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Decenijama je Papadopulu bila gotovo zaboravljena. Filolog Janis Papakostas rekonstruisao je njen život u studiji iz 1980, a potom priredio njene pripovetke; od 1987. nekoliko grčkih izdavača ih je ponovo objavilo, a istraživači ženskog pisanja i obrazovanja danas je navode kao pionirku. Njena pripovetka Η γιαγιά (Baka) može se besplatno pročitati na grčkom Vikizvorniku. Pročitajte završnu scenu i zapišite svaki način na koji se likovi imenuju ili oslovljavaju: η γιαγιά (baka), το Γεωργάκι (mali Jorgos), η μανούλα (mamica), μάτια μου (dušo moja, doslovno oči moje). Obratite pažnju ko govori, a ko ćuti. Zatim prepišite dva učena izraza na današnji grčki, na primer διά να ιδή kao για να δει (da bi videla).
Da li ste znali?
- Bila je jedina žena među autorima zbirke Ελληνικά διηγήματα (Grčke pripovetke), antologije objavljene 1896.
- Jedan od njenih pseudonima bio je Σατανίσκη (Đavolica).
- Poznata je samo jedna njena fotografija; objavljena je u grčkom almanahu iz 1907, godinu dana posle njene smrti.
- Njen roman o vizantijskoj princezi i istoričarki Ani Komnini je izgubljen.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Ημερολόγιον των Κυριών | Almanah dama — ženski almanah | 1887 |
| Δεσμίς διηγημάτων | Snop pripovedaka | 1889 |
| Περιπέτειαι μιας διδασκαλίσσης | Doživljaji jedne učiteljice — kratki roman | 1891 |
| Ημερολόγιον της δεσποινίδος Λεσβίου | Dnevnik gospođice Lesviu — kratki roman | 1894 |
| Φιλολογική Ηχώ | Književni eho — časopis uređivan s Joanisom Griparisom | 1896 |
| Στο μοναστήρι | U manastiru — vizantijski kratki roman | 1902–1903 |
Stih koji vredi zapamtiti
— Μάτια μου... μάτια μου... Πολλά χείλη το λένε χαϊδευτικά το μάτια μου, μα στης γιαγιάς τα χείλη έχουν άλλη σημασία.
— Mátia mou... mátia mou... Pollá chíli to léne chaïdeftiká to mátia mou, ma stis giagiás ta chíli échoun álli simasía.
„Oči moje… oči moje…“ Mnoge usne izgovaraju „oči moje“ kao milovanje, ali na bakinim usnama te reči imaju drugo značenje.
