Poliklet

Poliklet (Πολύκλειτος), u latinskom obliku Polyclitus ili Polycletus, radio je u bronzi u drugoj polovini V veka p. n. e., otprilike između 450. i 420. p. n. e. Platon i Pausanija ga nazivaju Argivljaninom. Latinski pisci poput Plinija i Cicerona nazivaju ga Sikionjaninom, što savremeni istraživači obično smatraju zabunom. Vodio je argivsku radionicu čiji su učenici i naslednici preneli njene metode u IV vek p. n. e. Treba ga razlikovati od Polikleta Mlađeg, kasnijeg umetnika iste tradicije, kome savremeni istraživači obično pripisuju pozorište u Epidauru koje Pausanija pripisuje „Polikletu“.

O njegovom privatnom životu gotovo ništa nije zabeleženo. Njegov rad se rekonstruiše iz dela i iz svedočanstava zapisanih mnogo kasnije. Nije poznata nijedna njegova originalna bronza, pa se njegove statue proučavaju preko rimskih i poznohelenističkih mermernih kopija, postolja s natpisima i opisa pisaca kao što su Pausanija, Plinije i Galen. U Olimpiji su arheolozi pronašli postolje s natpisom za statuu mladog pobednika Kiniska iz Mantineje, koje istraživači povezuju s tipom „Vestmakotovog atlete“ u Britanskom muzeju; ta veza je verovatna, a ne sigurna. Pošto je stari Herin hram kod Arga izgoreo 423. p. n. e., Poliklet je, prema Pausaniji, izradio novu sedeću kultnu statuu od zlata i slonovače.

Κανών (Kanon) bio je pisani spis, danas izgubljen. Naslov znači merni lenjir ili uzor. Galen, koji je pisao u II veku n. e., prenosi shvatanje da lepota leži u samerljivosti, συμμετρία (simetrija), delova: prsta prema prstu, prstiju prema šaci i tako dalje do celog tela, kako piše u Polikletovom Kanonu. Pominje i hvaljenu statuu koja se i sama zvala Kanon. Antički pisci ne čuvaju same brojeve, a savremene rekonstrukcije sistema ostaju hipoteze. Da je statua zvana Kanon zapravo Δορυφόρος (Dorifor, Kopljonoša), tradicionalno se pretpostavlja, ali je sporno.

Dorifor i Διαδούμενος (Diadumen, mladić koji vezuje pobedničku traku oko glave, verovatno oko 430. p. n. e.) pokazuju stav koji se najviše vezuje za njega. Figura oslanja težinu na jednu nogu dok je druga opuštena, a grudni koš i karlica naginju se u suprotnim smerovima; Metropoliten muzej ovaj proračunati stav naziva standardnom formulom koja se javlja u gotovo svim delima koja mu se pripisuju. Plinije navodi da je Poliklet pobedio na takmičenju vajara za Amazonku u Efesu, ali je i dalje sporno koji sačuvani tip Amazonke kopira njegovu statuu. Pausanija opisuje njegovu Heru u Argu: sedi, sa krunom s Haritama i Horama, drži nar i skiptar na čijem je vrhu kukavica.

U Grčkoj je Diadumen veći od prirodne veličine nađen na Delu, mermerna kopija iz oko 100. p. n. e., izložen u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini; ruševine Argivskog Hereja nalaze se kod Arga. Pokušajte s Diadumenom iz Metropoliten muzeja, čija je fotografija u javnom vlasništvu. Glava, ruke, potkolenice i stablo drveta su antički; ostalo je odlivak uzet s kopije s Dela. Opišite ga s tri grčke rečenice: Στηρίζεται στο δεξί πόδι (Oslanja se na desnu nogu), Το αριστερό πόδι μένει χαλαρό (Leva noga ostaje opuštena), Σηκώνει τα χέρια για να δέσει την ταινία (Podiže ruke da veže traku). Zatim dodajte četvrtu rečenicu koja kaže da je ono što vidite kopija, a ne izgubljeni bronzani original.

• Antički pisci nisu se slagali oko njegove domovine: Platon i Pausanija ga zovu Argivljaninom, Plinije Sikionjaninom.
• Galen pominje hvaljenu statuu koja se, kao i spis, zvala Kanon.
• Diadumen iz Metropoliten muzeja spaja antičke mermerne delove s odlivkom kopije s Dela koja je u Atini.
• Plutarh prenosi njegovu primedbu da je posao najteži kada glina dođe do nokta; tačno značenje je sporno.